Бранич

сБрој 7—8

Страна 425

могуће познати. Наш појам могућности, да воља дође до изражаја, је објективан и да се увек лако одредити. Не тражи се, да ли је извршилац могао предвидети последицу него да ли је уопште могуће да он ту последицу изведе, да ли наиме није дотични услов такав, да искључује његово хотење. Друго ми решавамо то питање на тај начин, што се обазиремо и полазимо од кривично-правно релевантних последица и при томе сматрамо све услове узроцима. Код тога је немогуће избећи вољу, јер без хотења проузроковача не може уопште ни бити кривичног дела, јер нема ни субјекта тога кривичног дела. Из нашега схватања појма каузалитета излази и то, да ми тај појам не узимамо у вези са кривицом извршитеља нити је овај од кривње извршитеља зависан, пошто зависност од воље извршитеља није исто што и кривња, јер се у нашем случају ради о једном чисто каузалном моменту то јест зсотењу. Тамо где не постоји могућност да неко изврши извесно кривично дело односно утиче на то извршење, тамо не може бити говора ни о томе, да је он то дело хтео ег§о ни проузроковао. Да наша теорија није зависна од кривње извршиоца (а донекле ћемо на том истом примеру видети и да нема везе са адекватским теоријама) следи из примера са пушкаром. Ако је А морао сам пазити на то да не даје пуну пушку или упозорити пушкара да је пуна, он је онда проузроковао смрт пушкара. Коначно да се осврнемо још уз наше мишљење и на пример са поплавом. А поквари водобран и наступи поплава. Б излије неколико литара воде. Да ли је и Б проузроковао поплаву? По нашој дефиницији није. Са кривично-правног гледишта релевантна је поплава као такова, а не поплава у конкретном обиму. Поплаву уопште није могао Б са неколико литара воде да проузрокује, он је с тих неколико литара воде могао само да поплаву измени утолико, што је та поплава постала, макар и у незнатном обиму, већа. Али та увећана поплава није за кривично право релевантна и лрема томе и не долази у обзир.