Бранич

Страна 428

„Б Р А Н И Ч"

Број 7—8

и то онако како је уписато, добија апсолутну важност према свакоме и законска је претпоставка, ргезитрИо шт, да у земљ. књизи уписато право постоји све дотле док његов престанак или промена не буде уписата на истом месту. Ову конститутивност уписа наш законодавац нормира прописом § 4 закона о земљ. књигама. Законодавац дели земљ. књигу на главну књигу и збирку исправа [§ 1 з. з. к.] и само главној књизи признаје конститутивни значај, па према томе и доказну снагу [§ 4]. Од овога правила законодавац је предвидео само један изузетак у § 5, где дозвољава да и збирска исправа може да послужи као доказ, али само у случају када се сама главна књига аозива на збирку исирава, т. ј. када сг самом главном књигом ова доказна снага иреноси на збирку исирава. Дешава се и може да се деси да збирка исправа противуречи главној књизи, или да главна књига не садржи никако или не садржи потпуно упис некога права или реалног терета, које је требало да буде уписато према збирци исправа, а при томе главна књига се не позива на збирку исправа. У оваквим случајевима у аустријској судској пракси било је колебања. Неки судови, да би отклонили одговорност судског особља и државе, претпостављали су њихове интересе интересима установе земљ. књига чија риђНса Мез не би смела никада да буде уздрмана, па су се у овом случају помагали начелом, да упис у земљ. књигу штити само добронамерног прибавиоца уписатога права. У оваквим случајевима налазили су да постоји та1а Мез код прибавиоца некога права, ако се је ослонио само на упис у главну књигу, а није прегледао и збирку исправа, односно исправе које се односе на упис у главној књизи. И код Врховног суда у овој ствари постоје контрадикторне одлуке. Наше је мишљење да, с обзиром на пропис § 4 нашега закона о земљ. књигама, према којем сва књижна права постају, мењају се и укидају само уписом у земљ. књигу, овде не би смело да буде никаквог колебања, уколико није самим уписом одређен онај изузетак из § 5 з. з. к. Према томе прибавиоц некога права који се при прибављању овога ослонио на упису главну књигу не сме се сматрати да је поступао злонамерно стога што није прегледао и збирку исправа, осим ако не постоји случај из § 5 з. з. к. где га је сама главна књига упућивала на збирку исправа. Оваквог прибавиоца права треба сматрати добронамерним све дотле доксењегова та1а Мез не докаже путем редовног парничног поступка, а доказивање злонамерности у највише случајева јеврлотешко. Али баш ово тешко доказивање утврђује поверење у земљ. књигу. Однос интабулационих књига према грађанском законику постоји као однос између формалног и материјалног права, па је разумљиво да ће у случају којег смо напред изнели, где постоји