Бранич

Страна 446

„Б Р А Н И Ч"

Број 7—8

.Узимајући у оцену ревизионе наводе заступника прив. тужиоца, да је Окружни суд погрешио што примењујући одредбу друге алинеје чл. 89. зак. о штампи, није имао у виду пропис § 87. к. с. п., по коме се у рок не рачуна онај дан од кога би рок имао почети, а који се рок има рачунати и за тужбе по закону о штампи, — Касациони суд је нашао, да је ревизија основана. Ово стога, што Окружни суд ценећи претходно питање о благовремености поднете тужбе у смислу од. II. чл. 89. зак. о штампи, да ли има извесних процесних претпоставки, које су потребне за вођење поступка односно због којих нема места гоњењу оптуженика, није узео у оцену и прописе о роковима предвиђеним у општем крив. поступку, који у своме § 87. од. II. к. с. п. предвиђа, да се у рок не рачуна онај дан, од кога би рок имао отпочети, а који се прописи о роковима из општег крив. поступка имају, сходно пропису чл. 95. зак. о штампи, примењивати и на рокове предвиђене по истом закону, пошто се ови прописи о роковима ни у чему не противе прописима закона о штампи. Г1а како је у овом конкретном случају инкриминисан чланак одштампан у листу „Правда" 1. фебруара 1931. год., то се овај дан, по напред наведеном пропису § 87. к. с. п., не рачуна у рок за подизање тужбе, већ следећи дан, а то је 2. фебруар 1931. год. „Према томе, како је прив. тужилац по II. од. чл. 89. зак. о штампи био дужан да подигне тужбу у року од године дана од дана штампања, који се дан штампања према напред наведеном не рачуна у рок, а његова је тужба примљена у надлежном суду 1. фебруара 1932. год., дакле у року законом предвиђеном, то је нетачно нахођење суда да ова тужба није благовремена". Јован Д. Смиљанић За појам истинишости клеветг, иутем штамие, није потребно да оитужени докаже истинитост својих навода у свима иојединостима, већ је довољно да докаже истинитост у њиховим битним деловима који чине суштину дела клевете. — Решење Касационог суда у Београду од 30. априла 1934. год. Кре. 481/2. Окружни суд за град Београд, пресудом својом од 26. јануара 1932. год. Кшт. 21, ослободио је од оптужбе оптужене Д. С. уредника листа „Правда" и Н. Ј. дописника истог листа из Сарајева, због дела из чл. 52. зак. о штампи, налазећи да су истинитост инкриминисаних навода доказали. Касациони суд у Београду, ценећи ревизионе наводе приват. тужиоца управљене противу горње пресуде Окр. суда, решењем својим од 30. априла 1934. године Кре, 481/2, одбацио је ревизију приват. тужиоца, као неосновану, са разлога: „Ревизиони наводи, да у радњи оптужених што су изнели да је Др. И. осуђен за насилну обљубу уместо за обешчаћење Д. Ј., стоји дело клевете из чл. 52. и 55. зак. о штампи, неосновани су. Једно што у чланку није ни речено да је Др. И. кажњен за насилну обљубу, већ само да га је зато оптужила Ј., друго што за појам истинитости клевете није потребно да оптужени докаже истинитост својих навода у свима појединостима, већ је довољно да докаже истинитост у њиховим битним деловима који чине суштину дела клевете. Према томе, кад су оптужени у овом конкретном случају доказали, да је Др. У. И. кажњен због обљубе коју је извршио над Д. Ј. обећавајући јој да ће је узети за жену, а није је узео, дакле, за обљубу