Бранич

Страна 494

„Б Р А Н И Ч"

Број 9

јер нема такве радње тужиочеве у административном спору из које би се могло на ово закључити. Прво рочиште, како га предвиђа грађ. парнични поступак (§ 334 и след.) не може се применити у поступку у административном спору. Закон о Државном савету и управним судовима предвиђа само јавно рочиште на коме се расправља главна ствар. Претходна питања, која су у главном, предмет првога рочишта, расматрају се пред управним судом пре одређивања рочишта по званичној дужности — чл. 20 и 24 закона о Државном савету у вези § 31 закона о пословном реду. Из одредаба закона о Државном савету и управним судовима не може се закључити да је потребно достављати тужбу на одговор туженој власти. Али у пракси је ово усвојено, и тужба је достављена на одговор са захтевом да се суду доставе акта спора. Како у административном спору нема првога рочишта, то ће се тужба доставити одмах по пријему, ако Суд нађе да је иначе уредна с обзиром на прописе чл. 15, 18, 20 и 22 закона о Државном савету и управним судовима и закона о таксама. У погледу одговора на тужбу могле би се применити одредбе става првог и другог § 338. Одредба о одређивању спорне усмене расправе (§ 339) не може се применити, пошто се јавно рочиште, које одговара усменој спорној расправи одређује на предлог судије известиоца, поднет у смислу § 31 закона о пословном реду. Одредбе о припремном поступку (§ 340 и след.) не могу се, у опште узевши, применити на административни спор, као неподесне, поред већ утврђеног поступка у закону о пословном реду (§ 31). Усмена спорна расправа је код управног суда јавно рочиште, на које би се могле применити одредбе § 352 први став и § 354 први став, поред одредаба које говоре о јавном рочишту у закону о Државном савету и у закону о пословном реду. Прописи о доказу и извођењу доказа (§ 362 и след.), у опште узевши, тешко се могу применити у административном спору, јер докази и доказна срества у административном и грађанском спору нису иста. У административном спору тужилац има да докаже: 1) да управна власт у своме акту, који је предмет тужбе, није никако применила или није правилно применила какав закон или закониту одредбу, или 2) да у поступку који је претходио, није водила рачуна о прописима поступка или обе ове околности заједно и у вези с тим да је оваквим радом управне власти повређено његово право или непосредни лични интерес заснован на закону. Расматрајући поједине одредбе, могло би се закључити да се могу делимично применити §§ 362, 364, 365,