Бранич

Број 9

„Б Р А Н И Ч"

Страна 495

366, 367, 368 који говоре о доказима у опште; § 370 о вероватности и од одредаба о извођењу доказа § 371. Од одредаба о доказу исправама могле би се применити одредбе § 383 и след. о доказној снази исправа; и делимично §§ 393, 394, 395 и 398 који говоре о доказивању исправама, као и § 399 који се односи на подношење исправа од стране противника али само у колико се може применити на акта управне власти. У овоме последњем случају треба имати нарочито у виду § 30 закона о пословном реду који прописује: „ако у списима има докумената поверљиве природе, они се не смеју прочитати у јавној седници нити дати на увиђај странкама без одобрења управне власти". Одредбе §§ 406 и 407 о доказу истинитости исправе и §§ 410 и 411 о утврђивању рукописа ради доказивања истинитости исправе могле би се применити. Ове последње на пример у случају ако би тужилац у административном спору одрицао да је примио одлуку управне власти и рецепис лично потписао. Сведоци као срество у административном спору ретко би се могли употребити како с обзиром на циљ административног спора тако с обзиром и на предмет доказа. Али ако би их Суд примио, онда би се имале применити, у колико је то могуће, односне одредбе (§ 416 и след.). Ово исто важи за вештаке (§ 447 и след.) и увиђај (§ 464 и след.). Доказ саслушањем странака (§467 и след.) могао би се употребити у административном спору у толикоу колико и сведоци, вештаци и увиђај. Ми смо мишљења да се сведоци, вештаци, увиђај и саслушање странака не могу, по правилу, употребити као доказна срества у административном спору. Ово зато што административни спор у суштини претставља ревизију-контролу над радом управне власти, у колико се тужбом спори правилност тога рада. Међутим овај рад управне власти имао је се кретати по извесним унапред утврђеним правилима и све чињенице, које претходе доношењу одлуке, власт је имала да утврди по извесним правилима, па да на тако утврђене чињенице примени односне одредбе закона. Према овоме, тужилац би пред управним судом имао да утврди и докаже: да је чињенично стање, на основу кога је донета одлука, друго а не оно, које је утврдила управна власт, односно да она није узела у обзир да то није било по утврђеном поступку и најзад ако је све ово правилно учинила, онда да није применила односни закон или да га није правилно применила. Сем тога он има да докаже да је оваквим радом управне власти још и повређено његово право или непосредни лични интерес заснован на закону. Ако се према оваквом стању стзари и узме да би се постојање или непостојање извесних чињеница могло утврђивати свим срествима, па дакле и сведоцима, вештацима и саслушањем странака, ипак се, по природи