Бранич

Страна 618

,Б Р А Н И Ч'

Број II

шени обред за усвојење, који је битан елеменат постојања уговора, — доцније из ма којих разлога повуче, уговору би недостојао један битан услов. Његова правна важност могла би да дође у питање једностраном вољом цркве. Шта ће бити са правоваљаношћу таквог акта. Црквено усвојење има чист религиозни карактер и нас оно не интересира. Нас интересира правоваљаност државног акта о усвојењу чију важност црквени прописи не могу да доводе у питање. Усвојење по држ. законима не може да се изврши према лицима искљученим коначно из црквене заједнице пошто црква према таквим лицима неће да изврши обред усвојења који се тражи као услов за ваљаност уговора. Зар неједнакост грађана једне државе мора да се огледа и у овим прив. правним актима. Шта ће бити са лицима која не припадају ни једној цркви у држави. Зар се и они не могу лишити зајемченог права свима грађанима без разлике на сталеж и веру. Када је црква већ овим путем ударила онда значи, или да се држ. закони мењају или да се црква натера да мења своја правила. Ови приватно правни акти морају бити свршени ван цркве и мимо цркве. Услед конфесионалне измешаности у нашој земљи чест је случај да дете једне вероисповести треба да буде усвојено од лица друге вероисповести. По прописима Правилника православна деца имају бити васпитавана и гајена у духу православне вере. Шта ће сада бити и са обредом цркве за усвојење и са васпитавањем детета од стране усвојиоца, који му је можда врло близак сродник али неправославац? ад 6.) Бр. правилник умешао се и у односе туторства и старатељства и то на начин како није предвиђено државним законима. § 78 одређује да тутор одњ старатељ има сва права и дужности према пупили, које има и рођени отац према своме детету. Ако тутор одн. старатељ одређене дужности из § 74 не би вршио, црква је себи неправо дала право, да се код државне власти умеша и затражи смену тутора одн. старатеља с тим, да је државна власт дужна да постави друго лице које би испуњавало верске обавезе у погледу васпитања детета. Црква је себи одредила право да тражи од државне власти да за тутора одн. старатеља постави лице православне вере и ако то лице у световном смислу можда не би испуњавало баш све услове морала и личне вредности. Државни закони овакву легитимацију за туторе или старатеље не познају. Правилник намеће држави једну дужност која би у суштини могла бити противна материјалним и моралним интересима саме пупиле. Док државни закони воде рачуна о моралним и материјалним квалитетима тутора одн. старатеља то православна црква не чини. Њу У главном интересира да ли је такво лице добар православац и друго ништа. Из оваквих црквених прописа излази.