Бранич

Страна 628

„Б Р А Н И Ч"

Број 11

Када се све ово има у виду, онда се одрицање од тужбеног захтева, без повлачења саме тужбе, појављује као једна нелогична и неприродна конструкција. По свему што је речено изилази да је тужбени захтев недељив од саме тужбе, јер оделити их, значило би одузети тужби њену суштину, а у исто време лишити тужбу њеног циља. Зато сам у својој расправи: „Врсте пресуда у грађанском ироцесном праву'' (Бранич за 1934 г. бр. 5 и 6) и тврдио, да је тужба без тужбеног захтева једна вештачка конструкција новог грађ. процесног права, која нам не служи ничему, и без које смо, без икакве штете, могли бити. Да се тужилац може одрећи тужбеног захтева, не повлачећи тужбу, то јасно произлази из § 490 у коме стоји: „Ако се тужилац изрично одрече свога захтева..." Када се овај пропис доведе у везу са § 332 од 2. у коме се, начелно, говори о одрицању тужбеног захтева и повлачењу тужбе, као два различита појма, онда је, ван сваког спора г да може бити одрицања од тужбеног тражења без повлачења тужбе. Ја ово нарочито истичем зато што је М. Кукољац, у наведеном чланку, тврдио да је оваква ситуација немогућна, и да би се и када би иста наступила имало узети да је самим одрицањем тужбеног захтева и тужба повучена. Он текстуелно каже ово: „Логично је да кад се одрекне тужбеног тражења, да се самим тим повлачи и тужба". Међутим као што се види то није тачно. Тиме што је одрицање тужбеног тражења схватио као и повлачење тужбе и тиме што допушта да се код повлачења тужбе са одрицањем тужбеног тражења, може изрећи пресуда због одрицања, Кукољац је ову материју и сувише много упростио, те се онда тако може и разумети његово тврђење да овде не постоји „неки замршен проблем" и да је све ,,чисто и јасно." На жалост сва ова тврђења Кукољчева, узета укупно, далеко су од тога да буду тачна. 1 )

М. Кукољац у наведеном чланку није се задржао на начелној критици мојих схватања изнетих у расправи, наведеној у тексту, већ је намерно извесне ставове из исте изопачавао и давао им смисао какав они немају. Тако мој текст који гласи: „Значи у овом питању мора се или бити тачан интерпретатор законског текста и постати нелогичан или обрнуто. Обадвоје у исто време, искључено је," — он приказује овако: „Како до оваквог закључка долази, поред свега његовог тврђења да је волео бити тачан интерпретатор законског текста и логичан, него нелогичан не видимо." Зато што му је био потребан јачи ефекат, он се није ни мало женирао, да мени трпа у уста нешто што ја нигде и никад за себе нисам рекао. М. Кукољац иде и даље и каже: Тако збиља излази када се ствари поставе онако, како их је г. Плакаловић поставио, али изгледа нам да их Ј'е г. Плакаловић тако поставио да би извођењем неких немогућих ситуација имао могућности да дискутује, јер иначе износити само врсте пресуда и описати их по законском тексту је ствар не дискусије кроз стручне часописе, већ теорије и уџбеника." Он ми овим подмеће нешто од чега сам