Бранич

Страна 630

„Б Р А Н И Ч

Брбј 11

вор материјалног права, да је се тужилац одрекао тужбеног захтева. Први приговор би спречио вођење парнице и тужба би закључком била одбачена, а други би учинио да се ствар пресудом, по тужиоца негативно сврши. И ово најбоље доказује да је пресуда због одрицања сасвим излишна, што сам раније тврдио и при чему и сада у потпуности остајем.

Др. Јурај Кулаш, адвокат. О СЛОБОДИ ВОЉБ У КРИВИЧНОМ ПРАВУ Не можемо се сложити са Штосом, кад он каже, да питање, да ли је воља слободна или детерминирана нема никакова значења за кривично право. Правилније би било рећи, да је то питање од великога значаја за кривично право, али га, засада барем, треба расправљати по страни од кривичнога права и кривичнога закона, који не могу чекати на његово решење. Нема сумње да се данашњи законодавац приликом израде кривичног законика не може да много обазире на то питање, јер га у томе при његовоме раду морају водити у првом реду практични обзири. Нешто мало друкчије стоји ствар са кривичним правом. Ономе, који буде студирао кривично право, биће просто немогуће прећи преко тога проблема, а да по истом не заузме и своје гледиште. Ма како решење овога проблема било, у корист индетерминизма или детерминизма, у принципу не би дирало у питању казне као такове. С етичког гледишта може бити врло важно, да ли је воља слободна или није, јер ће о томе овисити и могућност односно немогућност етичке одговорности човека. Са социјалног гледишта то није од основног значења. Кад нас Толстој пита, зашто кажњавамо (у роману „Ускрснуће"), којим правом кажњавамо ми који смо и сами грешници, ми му можемо увек одговорити: да се заштитимо од злочина и злочинаца. Била воља слободна или не ми смо присиљени да се осигурамо против оних, који дирају у опстојање друштва и правног поретка, макар и онако, како се штитимо од ветра, поплаве или какве друге природне непогоде. Али о решењу тога проблема зависиће много и то, како ћемо гледати на казне и врсту казне и примену исте. Нас правнике дакле овај проблем интересује више са своје практичне стране. Али и са теоретске стране, када се тај проблем посматра више као психолошки, филозофски и етички проблем, ипак не може бити за нас без извесног интереса. Без њега би нам се јгло лако учинити, да кривичном праву нешто мањка,