Бранич

Број 11

,Б РА Н ИЧ"

Страна 631

готово бисмо рекли, да му мањка решење онога, из чега произлазе толики други, важни проблеми кривичнога права. Коначно ако га и сматрамо еминентно психолошким и философским проблемом, ипак нема разлога да се њиме не позабавимо јер у извесним моментима морамо бити филозофи и психолози, а не само аутоматски набрајачи параграфа, како нам то често, макар и неоправдано, пребацују. „,Шег шсћ!з апс1егез 1з1 а1з Јипз1, еш агтек 01п§ јз!" добро је казао Унгер. Кад се говори о слободи воље обично се мисли на два главна табора, која су настала приликом решавања овога проблема: детерминизам и индетерминизам. За лајика је важно само то: или је воља слободна или није слободна, док у науци и детерминизам и индетерминизам деле се на више разних варијаната, почевши од трансцеденталног, апсолутног и релативног индетерминизма до материјалистичког, натуралистичког и психолошког детерминизма. О томе ћемо говорити доцније, а сада да се у неколико речи осврнемо најпре на опште разлоге једног и другог табора. Уверење да је човек слободан један је од најпознатијих аргумената индетерминиста, али се за њега може све пре рећи него да је доказ. При томе се много истиче и то, да је уз слободу воље везана и сва величина наших деловања, вредност нашега рада, јер ако се узме да су та деловања нужно настала, онда она немају више оне вредности, коју имају када се узме да је воља слободна. Претпоставимо ли да је воља детерминирана, то би бацило сенку на сва наша деловања, на све велике људе из наше хисторије, који би нам се у тој сенци претставили не као великани него више као неке играчке олује. Али такова тврђења нису никакав доказ, то је више апел на наше осећаје, који ништа не придоноси решењу овога питања. Коначно гледајући на ту ствар са толике висине наша деловања ни уз слободну вољу неће много сачувати од своје вредности. Генијални људи су и у томе случају продукат сретнога стицаја прилика, резултат сексуалнога општења мужа и жене, који је негде повољнији, негде мање повољан. Околност да је неко геније не лежи ш иШта Нпеа у њему него изван њега, па ради тога с филозофског гледишта не можемо ни рећи, да би геније са слободном вољом у било коме погледу претстављао већу вредност од онога генија, чија је воља детерминирана. Много је интересантније питање, да ли је ово наше непосредно уверење, да је човек слободне воље, збиља доказ да је воља слободна или је можда и то само плод наше фантазије. У нашој филозофској литератури то мишљење заступа Др. Бранислав Петронијевић, професор нашег универзитета, (О слободи воље, моралној и кривичној одговорности), који мисли да нас наша непосредна свест не може да вара. Када