Бранич

Страна 632

„Б Р А Н И Ч"

Број 1Е

детерминисти кажу, да је наше уверење, да је воља слободна, илузија, он одговара, да је та илузија продукат наше свести и као непосредни продукат наше свести не може никако бити илузија. Наша свест може да нас вара у одног сима према вањском свету, али не никако у нашем нутарњем. свету па би овде за наше непосредно уверење вредило правило: ја сам уверен да је воља слободна, дакле је и слободна аналогно оном Декартовом со§Но ег§о $ит. Нама изг гледа да ту постоји неки С1гси1и8. Петронијевић би хтео (као прави метафизичар) да из наше непосредне свести докаже ту непосредну свест. Јер ми само тврдимо, да је наше уверење да је воља слободна продукат наше свести, али је друго питање, дали је то тачно или није. Ту нема нити може да буде било какове аналогије са Декартовим: со§Ло, ег§о зит. Ако ја мислим , да јесам, онда логичком нуждом следи да јесам, јер мора да неко мисли, мора постојати нека егзистенција да би могло доћи до мишљења. Ако си ја уображавам да мислим да јесам и из тога следи логичком нуждом закључак, да неко мора постојати, да би си могао уобразити да мисли. Али ако сам ја уверен да је воља слободна, то никако не мора значити да је воља збиља слободна, јер може бити лако да воља и није слободна, па нема никакова разлога евентуално не веровати, да је то само моја илузија. Тиме што осећамо да је воља слободна дали смо томе своме осећању и једну квалитативну ознаку, а та се из овога нашега осећаја никако не намеће логичком нуждом. Из наше непосредне свести можда би се дало само то закључити, да у свести постоје неки садржаји, али какова је природа тих садржаја, то се неда нужно закључити. Ако ја мислим да сам паметан, из тога се даде само нужно закључити да неко мисли, али никако не и да је тај што мисли паметан, као што се ни онда, када је неко уверен да је паметан никако не може донети нуждан закључак да је он збиља паметан. Исто тако ако смо ми уверени да је воља слободна из те наше непосредне свести даде се закључити само то, да постоји неко уверење, али никако не и да је то уверење по својој садржини тачно. Дозволићемо си да овде прикажемо у кратким потезима, на који начин Петронијевић побија детерминисте. Детерминисти тврде, да у природи постоји закон каузалитета, који важи за све појаве. Нема последице без узрока, свако је деловање несломивом кариком везано за деловање свога претходника и ту се не да ништа изменити. Дакле је и воља везана законом каузалитета. Детерминисти изгледа мало необично, да би за целу васиону вредио закон каузалитета, а само за људске душевне функције, за тај мали део природе, да тај закон нема вредности. Свакако морамо претходно истаћи, да овај доказ детерминиста болује од исте