Бранич

:Број 11

/ »Б Р А Н И Ч"

Страна 633

грешке, од које и мало пре споменути доказ индетерминиста. И он у ствари апелира на наше осећаје. Збиља не би било логичкога разлога не веровати, да за наше душевне функције не мора важити закон каузалитета, јер на концу то ће све овисити о томе, каково мишљење имамо о природи душевних функција. Али Петронијевић у својим интересантним излагањима иде корак даље у побијању овога тврђења детерминиста. Према тврђењу детерминиста дакле свака појава има довољан разлог и тај разлог лежи изван саме појаве, дакле и појаве воље имају довољан разлог из чега следи да ни воља није слободна. Петронијевић каже на то, да тај довољан разлог, који тражи наше мишљење, не мора увек лежати изван саме појаве него може бити и у њој. Као пример навађа закон идентитета (све је једнако самом себи). Закон идентитета узима овде, разуме се, не као логичко правило него као фактично стање, јер као логичко правило тај закон има свој разлог у нашем разуму. Ово тврђење изгледа на први поглед јасно и ми би га вероватно и примили без приговора. Да је н. пр. једна пећ једнака самој себи, то нам на први поглед изгледа толико јасно, да о томе не би ни расправљали. И кад би нас неко упитао, зашто је пећ једнака самој себи у први мах би нас сигурно довео у неприлику, шта да му одговоримо сем да му рекнемо: зато, што је једнака самој себи. Али када се мало боље загледа у ту ствар онда се може лако уочити да није баш тако. Закон идентитета, околност да је пећ једнака самој себи, није никакова априорна спознаја. За логику би то још и могло да буде априорна спознаја, али за теорију спознаје сигурно не. До закона идентитета ми смо дошли само на основу тога, што се ствари налазе у проетору. Баш ова појава „простора" намеће нам нужно да морамо држати, да је пећ једнака самој себи и да мислимо да је то фактично стање изван нас. Али питамо ми сада, шта би било, када би ми могли да отклонимо ово просторно схватање и гледање ствари, да ли би и онда ствар била једнака самој себи или не. Може нас неко упитати: па добро, какова би ствар била без тога просторнога гледања нашега ума. Ми истина на то не можемо одговорити, али свакако можемо рећи, да би у томе случају било апсурдно и помислити, да би ствар била једнака самој себи и да би једно таково тврђење било без икакова основа. Ту би нам дакле аутор морао да разјасни, какова је природа простора и просторнога схватања, па тек онда да нас увери, да се код за«она идентитета збиља ради о некој појави, која има сама у себи довољан разлог. Овако се он ухватио нечега, што је само по себи још недоказано, да би одатле црпио зак.ључке потребне за његово сватање. На питање, како то да ми не можемо запазити оне уз-