Бранич

Страна 634

.БРАНИЧ"

Број I®

роке, који управљају нашом вољом, одговарају детерминисти на разне начине. Спиноза н. пр. држи, да ту узроци леже изван наше свести и ради тога их и не осећамо. Кад би н. пр. камен, који пада, освестио се насред свога пута, он би, тако мисли Спиноза, држао, да пада својом вољом. То Спинозино тврђење није тачно, али ми се овде тиме не можемо задржавати. Нас ће више итересирати други одговор: узроци, који управљају нашом вољом, леже у нашој подсвести, услед чега су нам тамни и непознати. Апсолутно несвесних појава у нашој свести не може бити, јер би се то противило појму свести, да се наиме у њој налази нешто, што је само по себи супротност од свести. Према томе те појаве могу бити само релативно несвесне. Петронијевић (у цитираном делу) на то каже: „Али ако су ове релативне несвесне појаве узроци наших вољних радња, ипак бисмо ми морали осетити, да су наше радње проузроковане оваковим релативно несвесним појавама, па макар то и не осетили сасма и за доказивање јасно". Нама изгледа да ни ово тврђене није тачно. У првом реду треба узети у обзир, да се овде ради о таковим појавама и функцијама, које су и одвише нејасне и неиспитане тако, да би смо овде могли само питати, шта је више, ашта мање вероватно. Свака свесна појава оставља у нама и свестан траг, свака несвесна (релативно несвесна-разуме се) појава не оставља у нама никакова трага, а осим тога постоје и т. зв. полусвесне појаве, о којима можемо рећи само то да смо их имали или означити у општим цртама. Ако је сада у нама нека релативно несвесна појава н. пр. знао сам име пријатеља и заборавио, не мора она код свога деловања да претходно пређе у полусвесну појаву него може одмах прећи у свесну, рецимо сетим се одмах, да је то име било Петар. Како то настаје, то је засада још неиспитано, али нас искуство учи, да је то веома вероватно. А ни мало нам се не чини мање вероватним, да једна несвесна појава изазове у нама другу свесну појаву, н. пр. несвесна појава Петар свесну појаву Петровић. Пре него што пређемо на излагање појединих теорија о слободи воље неће шкодити, ако се с неколико речи осврнемо на још једно дело у нашој литератури, јер налазимо, да ће после тога и наша доцнија разлагања бити јаснија, мислимо на име на Веснићево дело: Кривична одговорност у светлости данашње науке. Веснић ее заправо не упушта у решавање самога проблема, он само калејдоскопски износи пред нас злочиначке типове и узроке злочина, да би из тога сами донели своје закључке. Веснић је психолошки детерминиста, који хоће да нас драстичним примерима злочинаца наведе на мисао да је воља детерминирана.. Свакако да ће они Ломброзовски типови злочинаца лако у