Бранич

Број 11

,Б РА Н И Ч"

Страна 635

нама створити уверење, да је воља детерминирана. Али треба одмах приметити, да је број тих непоправљивих (тешко је рећи, да ли су збиља непоправљиви) релативно ипак мален, да би нас могао уздржати у уверењу да је воља детерминирана. Насупрот њима стоји много већи број т. зв. нормалних злочинаца, а још већи број т. зв. поштених људи, па када би аутор њих и њихова дела изнео, онда би се сигурно пре одлучили за индетерминизам него за детерминизам. При томе се не сме заборати да између злочинаца и поштених људи не постоји тако велика разлика, да би се они морали једни од других битно раздвајати, услед чега је потребно овај проблем решавати како за једне тако и за друге. Али аутора као да то не занима, он упорно упире прстом на маркантне типове злочинаца и жели показати, како у њих не може бити ни говора о кривичној одговорности нити они могу бити полазећи од кривње уопште кажњени. Занимаће нас овде један такови пример. Злочинац мучи своју жртву, онда је убија, сише јој крв и после свега тога мирно спава крај ње целу ноћ. Нема ту страха, нема гриже савести, Злочинац просто не осећа као нормални људи ни топлоту", ни хладноћу, нема смисла за доброту, за пожртвованост, без савести је, кратко речено, без икакових јачих осећаја. Фауст и Сикстинска мадона њему не требају, он коље и мучи, да би могао покренути оно нешто свога ниског осећања, јер на концу и он има право да живи, барем полазећи са свога субјективнога гледишта. Врло је тешко рећи, да ли и један такав тип има своју слободну вољу или не, врло тешко ради тога, јер и кад би узели да је има, она би била у толикој мери ограничена, да не би од ње тако рекући ништа преостало. Али морамо свакако нагласити, да овакови типови нипошто не пружају доказ, да је воља детерминирана. Злочинац је такав од природе, заостао утолико, што му мањка свака осећајност. Он хоће да живи, а не може живети, ако не да маха своме душевноме животу. А тај његов душевни живот сведен је на минимум. Сва његова радост је у томе да некога мучи и убије, а то чини тим лакше јер се не боји казне. Да ли би он могао и да не почини то дело? Вероватно би. Одрекао би се тиме једне радости, које се је њему врло тешко одрећи обзиром да нема других уживања. Да ли је он могао спознати и осетити страхоту свога дела? По неосећајности, коју показују такови злочинци, могли бисмо рећи, да он о томе има само неке слабе осећаје, неку тамну спознају, да је тај његов чин лоше деловао на околину, а нарочито, да је учинио једно зло покојнику и његовој родбини. Један људски живот за њега је мала вредност, јер он то цени по себи. Ако сада успоредимо таковога злочинца са нормалним људима јасно је, да би за исти такав чин један нормалан човек био у куд и камо већој