Бранич

Страиа 636

„Б Р А Н И Ч"

Број 11

мери крив. Изгледало би према томе, да би један т. зв. нормалан човек за овакво дело требао обзиром на величину своје кривице да буде кажњен смрћу, док би онај безосећајни злочинац у сразмери са својом кривицом могао бити кажњен рецимо 2 месеца затвора. Али ту се није гледало на једну другу ствар. Није доста само код такових злочинаца рећи, да су абнормални и истаћи, како је њихова кривња сведена на минимум, а казну им одређивати као и нормалним људима. То у неку руку не би било консеквентно. Кад смо већ узели у обзир његову немогућност кривње, онда смо код одмеравања казне требали рачунати и са његовом безосећајношћу. Јер исто тако можемо рећи са субјективног стајалишта тога злочинца, да је за њега смртна казна једна маленкост; на њега ће можда смртна казна деловати слабије него на једног нормалног човека казна од два месеца затвора. Тако би се сразмера између кривње и казне опет изједначила, злочинац не би био неправедно кажњен, а друштво би се ослободило једнога непожељнога типа. По нашем мишљењу то би био логички закључак на једно онаково резоновање. Види се дакле, да би и у томе случају казна била одређена према величини кривње извршиоца, ако се само обоје (кривња и казна) посматрају истовремено било са субјективног гледишта злочинца, било са објективног гледишта уопште. Рекли смо напред да и у индетерминиста и у детерминиста постоји више нијанса, које их деле у мање таборе међусобом. Пустимо на страну трансцедентални индетерминизам, јер нас он овде не може много занимати, па се позабавимо мало са она два преостала: апсолутни и релативни. По мишљењу апсолутнога индетерминизма воља је у пуној мери слободна и на ту слободу не могу утицати вањске околности тако да би је евентуално ослабиле. Човек се може на све врло лако да одлучи, он може ако је и најгори, свакога часа решити да буде добар и обратно. Сасма друкчије стоји код релативног индегерминизма. И ту је воља слободна, али та слобода може у извесном погледу бити ослабљена било вањским, било нутарњим околностима. У нашој вољи постоји да тако рекнемо неки креаторни елеменат, који чини ту вољу слободном, али уза све то она може бити у својој слободи ограничена у сваком погледу. Тиме је пружен мост за прелаз у детерминизам. Дакако воља је још увек слободна, али се лако може осетити, како се то мишљење ипак у великој мери ближи детерминизму. У нас је н. пр. присталица релативног индетерминизма бивши професор загребачког универзитета Шиловић, а интересантно је, дарецимо Др. Милер, бивши професор загребачког универзитета, у Шиловићевом делу „Узроци злочина" налази неко приближавање Шиловића детерминизму, док н. пр. проф. Чу-