Бранич

Страна 638

„Б Р А Н И Ч"

Број 11

вршити, што би иначе свакако учинио, да није издржао ону казну (по учењу присталица психолошког детерминизма). Помоћу казне може се према томе у некоме да појачају негативни мотиви. А онда нема никакова разлога да не верујемо, да се јачање било позитивних било негативних мотива даде постићи и на који други начин, рецимо на некога делујемо добрим саветом или га уверимо да је боље бити добар него зао. Створимо ли у њему снажно уверење, да је боље бити добар него зао, ми смо у њему створили и диспозицију за негативне мотиве, које ће он у сваком случају моћи да повуче и према приликама да не изврши зло дело. Али тако резонујући ми би могли логично поћи и даље и апстрактно говорећи створити у човеку уверење, да је његова воља слободна. Ако нам успе да створимо у некоме уверење да је његова воља слободна, ми смо у њему тиме створили једну врло корисну диспозицију наиме могућност, да он према својој жељи извлачи позитивне или негативне мотиве и на тај начин изврши или не изврши неко зло дело. Тако би нас та еволуционирана воља одвела до тога, да би наша воља истина била детерминирана, али са истим ефектом, као и да је слободна. Међутим ми смо ту еволуцију сви већ давно прешли и у свима нама лежи дубоко уверење, да је воља слободна. Овако растегнут психолошки детерминизам био би отприлике исто, што и релативни детерминизам. Воља је истина остала детерминирана, али само у своме почетку, јер се цела та детерминација заправо састоји у уверењу, да је воља слободна, док би практичне последице биле исте као и у индетерминизма. У таковом психолошком детерминизму као што се види одлучивао би само разум. Кад би човек на основу свога уверења да је воља слободна могао по вољи потезати позитивне и негативне мотиве, очито је, да би он то радио према своме разуму, па би према томе степен интелигенције одлучивао, у коликој ћемо мери сматрати кога кривим. Али је тиме и наша воља одвише механизирана, одвише потчињена законима, за које не можемо тврдити да њоме владају. То уосталом прелази опсег наших расматрања. Као што се види кракови релативног индетерминизма и психолошког детерминизма пројицирани на своје крајње, али логички оправдане конзеквенце, довели би нас до неког ако се смемо тако изразити — детерминистичког индетерминизма и обратно. Само тај „детерминистички индетерминизам" био би и одвише усиљен и намештен, да бисмо га могли прихватити. Али то нам у исто време јасно показује, да су и индетерминизам и детерминизам само више или мање успеле умне конструкције, готово бисмо рекли игре ума. Само проучавањем психолошких основа воље можда ћемо једном моћи доћи до решења овога проблема, који људски ум с правом толико интересује.