Бранич

Број 11

,Б Р А Н И Ч*

Страна 649

је исту одбацио на основу чл. 9 Правилника за извршење Закона о исплати ратне штете, јер је нашао, да је решење Управе на закону основано. По том је г. Јоцић поднео тужбу Државном савету противу овога решења Министра финан•сија, а ту тужбу Савет је одбацио на основу чл. 9 пом. Правилника са разлога, што је по тој одредби остављено слободном нахођењу Министра финансија да задржи од извршења одлуку Управе ако нађе да је она незаконита. Па кад је Министар финансија нашао да је одлука Управе за ратну штету у сагласности са законом и није је задржао од извршења, на основу те своје слободне оцене, Државни савет је тужбу одбацио на основу тач. 1 чл. 24 и тач. 3 чл. 19 Закона о Државном савету и управним судовима, у којима се каже, да тужба није допуштена у стварима у којима су и у колико управне власти позитивним правом овлашћене да доносе решења на оенову слободне оцене. У томе је смислу и јудикатура Државног савета, и последња одлука у том смислу донесена је 21 децембра 1933 године под Бр. 32582/33, по спору г. Светислава Теокаревића, инДустријалца из Београда. По нахођењу г. Марковића Државни савет је у овом случају погрешно применио законске прописе чл. 12 Закона о исплати ратне штете и чл. 9 Правилника за његово извршење. Но претходно он је констатовао: да у Државном савету седе и неправници и „лица без стручне и системат>ске правничке спреме, и ако су они позвани да у последњој инстанци расправљају о субјективним правима грађана; да услед тога проистиче незгода у толико тежа што Државни савет расматра решења и одлуке министара који приликом доношења тих решења тумаче закон на начин „који често не одговара правом смислу и тексту закона", а да то министри чине „или у жељи да даду превагу државним интересима које они штите, или што сами нису правници да би могли сигурно наћи прави смисао закона". Због тога је, по мишљењу г. Марковића, врло незгодно што њихова решења расматра један врховни суд у којему седе и неправници и то нарочито кад је његова одлука коначна. За овим је г. Марковић изнео разлоге са којих сматра да је Државни савет у конкретном случају погрешио те тако учинио да је овај случај један рђав пример примене закона. Може г. Марковић бити у праву кад приговара што у Државном савету суде и неправници и људи ,,без стручне и систематске правничке спреме", јер за сваки посао тражи се да је човек стручан па да га добро обавља. И код правника није довољно да је човек само свршио права. Ни за судију среског а још мање окружног, апелационог или Касационог суда не поставља се одмах правник чим сврши лравни факултет, већ се тражи да се претходно вежбом при-