Бранич

Број 11

„Б Р А Н И Ч"

Страна 663

шло из Великог рата, у коме је, уз све друге примесе, победило право над силом, са изразито слободарским тенденцијама приступило је се организацији нових или реорганизацији старих држава, да се постепено, али сигурно, подлегне вољи појединаца, дотле је Француска изгледала сачувана од ових трзавица. Ако се у њој деси нешто необичније, Претседник Републике подноси радије оставку него што прима понуђену борбу, да не би реметио ново стање ствари, или се чини апел на г. Поенкареа или г. _Думерга, који су били увек у стању, да завађене странке помире и владају у духу партиског примирја. Ако на каквом другостепеном питању морадну да отступе, увек се нађе какав велики Француз, а таквих Француза хвала Богу има доста, да спасе државу од трзавица и расула. Фебруарски нереди у Француској добили су карактер изузетне важности. Разна недобронамерна и неодговорма лица, пошто су појавом Ставискове афере, раздражили масе до невероватности, имали су за циљ, да Француску поведу, било диктатури пролетаријата, било диктатури фашизма, било установљењу монархије. Тада је, 7. фебруара учињен апел на г. Гасшона Думерга, који је се позиву одазвао и свој заслужени мир у Турнфеју пореметио, стављајући се на чело француске владе примирја и слоге, Г. Думерг је човек демократских уверења и строго уставних и парламентарних назора. Сигурном руком, уз лојалну сарадњу свих буржоаских странака, повратио је унутрашњи мир. Али му је се поставило питање обезбеђења Француске од догађаја који 6. фебруара умало нису стали скупо француску демократију. И ту су се јавили идеолози у лицу многих угледних политичара и правника, на чијем челу стоје г. Андре Тардје, Министар без портфеља у влади г. Думерга и Жозеф Баршелми, проф. Уставног права на Правном факултету у Паризу и добро познати правни писац и нублициста. Идеја је крчила пут, тако да је већ 24. марта 1934. год. г. Думерг одржао свој први говор Француском народу преко радиа, у коме наглашава свој доцнији став. Израђујући своје мишљење у овом правцу у доцнијим говорима од 21. априла, 14.

маја, 17. јула, 24. септебра и 4. октобра ове године, г. Думерг заузима потпуно одређен став по овом питању у своме последњем говору од 4. новембра 1934. год., који садржи сву његову мисао по овом важном питању тачно на пет дана пред пад. Говори г. Думерга, сјајне креације логичких излагања и изрази дубоког уверења човека коме нико није спорио љубав за Француску, за републику и за демократију, заслужују да се о њима посебно говори, што ће бити предмет нарочите студије. Једно јасно излази: мисли и схватања г. Думерга добили су своју персонификацију у аредлогу за усшавну реформу примљеном већином гласова, уз опозицију изгледа не свих радикал-социјалистичких министара, од стране француске владе на седници од 3. новембра 1934. год. Тај важан докуменат текстуелно гласи: ,1) Сшавиши на чело чл. 6. Закона од 25. фебруара 1875. год. следећи сшав: Број минисшара неможе иремашиши двадесеш, не иодразуме• вајући Прешседника владе, који има својсшво ирвог минисшра без иоршфеља. ,2) Замениши ирви сшав чл. 5. Закона од 25. фебруара 1875 год. следећим одредбама: Прешседник Реаублике може расиусшиши Народну скуишшину ире законског исшека њеног мандаша. — У шоку ирве године овога мандаша расиушшање се може извршиши само ио сагласном мишљењу Сенаша — У шоку следећих година, Прешседник Реау^лпке може расиусшиши Скуишшину ое а . гласног мишљења Сенаша. „3) Доиуниши чл. 4. Закона од 25. фебруара 1875. год. следећим одредбама: Држава јемчи чиновницима сшалносш њихове службе и гараншије за наиредовање. — Свако неоиравдано или без обосшраног сиоразума наиушшање службе иовлачи ирекид односа који их веже за државу. „4) Доиуниши чл. 8. Закона од 24. фебруара 1875. год. следећим зак. ироиисима: Изван владине иницијашиве, неће се иримиши никакав иредлог за расход ако му не ирешходи изгласавање од сшране оба Дома одговарајућег ирихода. — У случају да буџеш за наредку годину не буде из-