Бранич

Страна 668

„Б Р А Н И Ч"

Број 11

и друге предлоге за ревизију, штампао их и достављао посланицима и сенаторима, али су сзи они гласањем одбијени, тако да је прошао само онај текст, који су пратходно Нчродна скупштина и Сенат у одвојеним седницама примили. 1926. год. исто се питање поставља, „да Велика народна скупштина нема других граница у погледу ревизије од оних које сама себи наметне*. Претседник Поенкаре изјавио је, „да не оспорава сувереност Великој народној скупштини" додајући, да та Скупштина „може фактички бити везана претходним гласањем оба Дома". Међутим, и овога пута, извесни посланици са левице и крајње левице, покушали су да омету рад на предложеној ревизији Устава разним амандманима, које је све већином гласова Велика народна скупштина одбацила, па је изгласала само онај текст, који је идентичан са оним примљеним претходно од Народне скупштине и Сената, у овојеном заседању. Друго једно питање поставило је се у вези са пребројавањем посланика ради постизавања апсолутне већине која се тражи за усвајање предложене ревизије. Она одредба из Устава, која говори о апсолутној већини чланова који сачињавају Велику народну скупштину, протумачена је, не без добро образложених противних мишљења, да се за збир рачунања апсолутне већине чланова, који сачињавају Велику народну скупштину, има узети онај, који се добије збиром свих народних посланика и сенатора у моменгу заседања Велике народне скупштине, не узимајући у обзир упражњена места. Најзад, треће питање: да ли Велика народна скупштина може прекинути рад и решавати свака одвојено по текућим питањима, па се опет састати у велико заседање, и решавати о ревизији, добило је решење, да ниједан законски пропис ово Великој народној скупштини не забрањује, па према томе, да се она може привремено поделити на Народну скупштину и Сенат и опет састати у Велику народну скупштину. Овом приликом француски правници потргли су једно старо питање, које их већ приличан број година интересује а на име, да ли влада може пасти пред Сенатом кад нема сретства ни могућности да га распусти, пошто се

Сенат бира делимично — трећином у партијама од по три године. Питање се поставило приликом пада влада пре рата у два маха пред Сенатом и пада владе г. Ериоа 1925. год., владе г. Тарлјеа 1930. год. и владе г. Лавала 1932. год. Аргумената има доста и врло добрих у томе погледу, да влада не би требала да падне пред Сенатом али су све оборене владе пред Сенатом, ствар сасвим друкчије схватиле: по изгласаном неповерењу одмах су подносиле оставку Претседнику Републике, пошто сматрају, и то је аргуменат који је и нас убедио, да у демократском и парламентарном режиму влада мора имати у сваком моменту постојања и рада, поверење другог уставног фактора — Народног преставништва, које се манифестује на исти начин и са истом вредности и важности како у Народној скупштини тако и у Сенату. Француски народ изражен је и кроз Скупштину и кроз Сенат и кад једно од ова два тела изгласа неповерење влади, она по парламентарним и демократским обичајима мора да поднесе оставку, без обзира што се у теорији може са добрим аргументима бранити и гунротна теза. Међутим, политика има своје законе, који често пута не могу да одоле стручној правничкој критици, али који су се импозирали тако, да њихова повреда значи повреду демократских и парламентарних принципа, што ниједна влада, која и најмању дозу одговорности има у себи, неће дозволити. Д-р Видан О. Благојевић адвокат. ИзјаБа Миниетра финанеија о предлогу буџета и финанеисћог заћона за 1935/36. буџетску годину. Министар финансија г. Др. Милорад Ђорђевиђ дао је изјаву штампи 20. новембра 1934. год. поводом подношења зак. предлога буџета и финансиског закона за 1935/36. год. коју дословно доносимо. Она гласи: „Предлог буџета државних расхода и прихода са финансиским законом за 1935/36. годину, који сам на основу чл. 102 Устава данас поднео Народној скупштини на решење, у основи је продужење оне исте финансиске политике, која се огледа и у ранија три буџета и која се спроводи с истом