Бранич

Број 11

,Б Р А Н И Ч*

Страна 667

сти. Отуда демократија и парламентаризам траже и стварају шефа државног политички неодговорним али и са великим аукторитетом, да даног момента служи као арбитар између народа и Скупштине, али опет само по претходном консултовању шефова домова и странака. За ове се не може претпостављати, да ће шефа државе рђаво саветовати. У Енглеској на пр. оборени шеф владе готово увек предлаже за свога заменика човека под чијим је ударцима пао: Аскит Лојда Џорџа, Балдван Мак Доналда. У Француској иза г. Ериоа долази г. Поенкаре по истом принципу. Француска демократија за сваку прилику у Парламенту или ван њега, нађе човека који јој је даног момента потребан: Гамбета, Комб, ВалдекРусо, Бријан, Клемансо, Поенкаре, Ерио, Тардје, све славна државничка имена, све државници који владају кад како треба: или са својим странкама или удружени са другим странкама, увек под вођством претседника владе од великог аукторитета. То је мудрост француског народа и француске демократије. То је разлог што најмногобројнији средњи сталеж у Француској не жели политичку измену Устава, пошто налази, да Устав пружа довол>но могућности, да се сва питања политичке природе расправе правилно законима. Иначе није расположен да призна право Претседнику Републике, да ма у коме моменту распушта Народну скупштину, без сагласног мишљења Сената. Али већина француског народа изгледа да налази да се у економском и финансиском погледу реформе не могу спровести без дубљег залажења у суштину ствари. Због озбиљности посда и разноликости гледишта, француска демократија би радије оставила ова питања, која могу доћи и до Устава и тражити своје право грађанства у њему, да се кристалишу, тако да се у Версаљ иде са приближно изједначеним гледиштима. У томе погледу тражена ревизија Устава од стране г. Думерга не изгледа довољна. Није довољно само ограничити парламентарну иницијативу на издатке и ограничити број министара на двадесет, већ сходним одредбама треба дати могућност народу, да се размена добара лакше и брже врши, да се упросте манипулације са државом, да

се чиновништво дисциплинује, а нарочито да се најдраконскијнм прописима спречи корупција. Из свих мишљења изашло би дакле ово најкрупније: држава мора да дубље загледа у проблеме везане за економске и финансиске народне и државне потребе. Политички моменат тек би дошао у обзир у другом степену. Ревизија би дошла тек пошто би се мишљења искристалисала и пошто би се народ претходно консултовао приликом наредних посланичких избора о предложеним реформама, које би се, после у неку руку извршеног референдума, унеле у ревидиран Устав, те тако одговарале тачно расположењу већине народа. Уставне реформе у Француској до сад их је било три: 1879., 1884. и 1926. год, — изазивале су увек живо интересовање и стављале на супрот противна гледишта и тезе, поред осталог и из области интерпретације Устава. 1879. год. поставило је се питање: Да ли је Велика народна скупштина састављена од Народне скуиштине и Сенаша, иошиуно слободна у одлучивању односно измена Усшава, ш. ј. да ли има сва ирава једне Консшишуанше? Тада је примљено гледиште, да је Велика народна скупштина ограничена само захтевом који јој је постављен за ревизију, јер би прелазећи границе захтева „прекршила текст и дух Устава". Објашњење више политичко него правно, које је с погледом на време кад је поникло свеже монархистичке успомене у Француској и скоро донет Устав од само једног гласа већине монархистички расположеног Парламента — имало своје пуно оправдање. 1884. год. исто се питање поново поставља, само у много акутнијој форми, пошто се раније гледиште из 1879. год. сматрало у најмању руку сумњивим. Предлог за уставну ревизију изнет је пред Велику народну скупштину пошто је у одвојеиим заседањима примљен од Народне скупштине и Сената, који су свечано обећали, да неће друга питања стављати на дневни ред приликом дискусије о ревизији Устава у Великој народној скупштини. Међутим, приликом дискусије о ревизији Устава, претседник Велике народне скупштине примао је