Бранич

Страм 666

„Б Р А Н И Ч

Број II

вео, да је стицајем прилика отступио, препоручујући му присебност. Примивши и уваживши оставку г. Думерга, Претседник Републике је прво, по парламентарном и демократском обичају, извршио потребна консултовања, па је мандат за састав владе понудио Претседнику Народне скупштине г. Фернану Буисону, који је одбио са мотивацијом, да више воли да као Претседник Народне скупштине „служи интересе страначког примирја", а г. Пјер Лавал, као други мандатор, претпоставио ја да се сав посвети спољној политици Француске, на чије је чело тек дошао, па је трећи мандатор г. Пјер Етјен Фланден, уз сарадњу свих буржоаских странака, а нарочито уз сарадњу радикал-социјалиста, који никакву опозицију нису правили. у врло кратком року, саставио прву своју владу страначког примирја и народне слоге. Г. Фланденова влада, веома срдачно примљена од стране француског јавног мнења, преставила је се Парламенту 13. новембра 1934. г. са декларацијом која садржи обиман привредни и социјални програм који хоће да спроводи путем закона а не путем ревизије Устава. „Успостављање ауторитета извршне власти изгледа нам, као и свима Французима, потребно. Сталност владе један је од услова зато. Ако се покажедајује немогуће у оквиру данашњих парламентарних институција, обезбедити, ми нећемо пропустити да приступимо поступку предвиђеном Уставом". То је све што влада каже о евентуалној ревизији Устава. Како је то француски Парламенат примио види се по гласању: 20 посланика више гласало је за владу г. Фландена у упоређењу са владом г. Думерга. У чему је суштина уставне реформе у Француској? Све странке су сагласне у томе, да треба Устав ревидирати и адаптирати га новим државним и народним потребама, само се не слажу у обиму те реформе. Свака странка, свака политичка групација, сматрали су за потребно, да у својим реаолуцијама утврде став у погледу престојеће реформе, али се схватања у главном деле на две велике групе: левичарске, које су врло обазриве кад говоре о ревизији, неодобравајући политичке реформе, тражећи само реформе економског и финансиског ка-

рактера и десничарске, чији се захтевк у главном своде на политичке реформе уз економске и финансиске реформе као другостепене. Ова тенденција најбоље је изражена у резолуцијама две највеће странке у Француској: радикал-социјалистичке у Нанту и демократске заједнице у Арасу. Не одбијајући начелан став странака у Француској, које су све предложену уставну реформу схватиле врло озбиљно, добија се утисак, да свака странка из ревизије жели да извуче извесну корист, било задржавајући старе позиције, које противничка ревизија жели да угрози, било тражећи нове успехе, које би ревизија омогућила. И у ревизији изразио је се вечити сукоб средњег сталежа, најмногобројнијег у Француској, са радницима с једне стране и крупним капиталом с друге стране. Уз средњи сталеж стојс чиновници, уз раднике велика бучна сретства, уз крупан капитал берзе в велика француска штампа. Из тога сукоба, и ако је економски и финансиски моменат у ревизији био одлучујући, ипак је најтеже прошло полнтичко питање о праву распуштања Парламента од стране Претседника Републике без сагласног мишљења Сената по протеку године дана од заседања Парламента. То је питање, у истини, било најтеже и ту компромиса у опште није могло бити. С правом је се приметило, да ова реформа није тако неопходна, и да се без ње може. Заштс би се народне масе често консултовале, кад се народно расположење често не мења. Три или четири године довољан су размак да се осети промена или да се утиче на народне масе у једном или другом погледу, како би се правилније изјасниле на престојећим изборима. Често обраћање народу није за препоруку, јер избори су у маломе рат: страсти се заоштравају, цео привредни и државни живот стаје, присуствује се често најскандалознијим надметањима, које није ни лепо ни корисно гледати и слушати сваке године. Сем тога, Парламенту се мора оставити времена да покаже резултате свога рада. Кад се народ консултује, треба пред њега изаћи са резултатима, а зато треба времена. У свакој држави постоји један шеф: владалац или претседник републике. Уставна историја нас учи, да није паметно највиши државни врх спуштати у партиске стра-