Бранич

Страна 692

.БРАНИЧ'

Број 12

су и црквени судови за брачне спорове били државни судови. После грађ. парн. поступка од 16 нов. 1929 год. донет је Закон о срп. православној цркви чији чл. 4 предвиђа, да црквеној јерархији припада црквено судска власт с тим, да ће се по чл. 24 црквеним уставом одредити целокупно уређење срп. прав. цркве са својим самоуправама и тиме ће по чл. 26 на основу овог закона и тог новог устава, престати да важе сви дотадањи закони о предмету ова два закона. 30 јула 1930 год. ступио је на снагу уводни закон за грађ. парн. поступак чији чл. 6 прописује, да до доношења једног закона о надлежности и поступку у брачним спороровима за целу земљу, остају и даље на снази прогшси који о томе већ постоје. На овај начин држава је себи резервисала право доношења једнообразног закона о надлежности и поступку у брачним споровима за целу земљу. Овај је пропис дерогиран чл. 68 тач. 12 Устава срп. прав. цркве донет на основу чл. 24 закона а објављен 24 нов. 1931 год. Цивилни законодавац у место да и даље остане при чл. 6 уводног закона за г. п. п. своју власт делегира Св. Арх, Сабору једном лаконском одредбом да он може прописивати црквено судски поступак за све црквене судове у земљи. Св. Арх. Сабор користећи чл. 6 и чл. 63 тач. 12. свога црквеног устава онако како они гласе и мислећи да се у свом законодавном раду не мора држати никаквих постојећих државних законских одредаба ч постављених принципа о извесним правним материјама, — доносе свој специјалан „Поступак за црквене судове српске православне цркве" и пушта га у живот 1 септ. 1934 год. заједно са својим Брачним Правилником. По чл. 58 цркв. устава Св. Арх. Сабор није имао овлашћење да овај црквено судски поступак пусти у живот без предходног одобрења државне законодавне власти. По овом пропису извршна су и обавезна само она правила и одредбе Св. Арх. Сабора и Синода канонске и црквене природе, која се односе на веру, богослужење, црквени поредак и унутарње уређење цркве али не и на она правила и одредбе, која представљају израз законодавне власти јавно правног карактера. Док је по старим законима држава имала у својим рукама и црквено судство и тиме га изложила својој већој контроли, дотле по уставу срп. прав. цркве на први поглед изгледа, да се она црквеног судства потпуно одрекла препуштајући га црквеној јерархији без икакве своје контроле. Другим речима, новим црквеним законодавством ситуација се мења у потпуну корист црквене јерархије а на штету државне власти и њених интереса. По чл. 109 цркв. устава.