Бранич

Јброј 12

,Б Р А Н И Ч

С.трана 743

случају претпоставља да постоји решење о притвору или истражном затвору § 113—115 к. п. или решење о притвору ср. суда у смислу § 380 т. 1 или т. 3, јер дела за која је надлежан срески суд притвор се може наредити само онда кад постоје услови из § 380. т. 3. а такав притвор полициска власт не може наредиги. Па ипак, има доста случајева да док пол. власт у овом случају, у Београду, док квартови снроведу окривљеног У. Г. Б., а У. Г. среском суду, прође по више дана а окривљени се за то време налази у притвору без икаквог решења те се на тај начин дешава да судови окривљенима не могу да урачунавају у казну и притвор који су окривљени издржали пре изречене пресуде, јер зато не постоји решење о притвору, од стране полициске власти. Случај горе наведеии. У свима случајевима у којима полициска власт наређује притвор по § 116 к. п. дужна је да донесе писмену наредбу у § 115 к. п. и окривљеног одмах по саслушању да пусти на слободу или за 48 сати спроведе надлежном истражном судији или Среском суду заједно са решењем о притвору, а не да окривљеног спроводи среском суду без икаквог решења о притвору, као што је поступила у напред наведеном случају, ма да је у пријави назначено да се окривљени спроводи. Драгомир Герасимовић судија ср. суда за град Београд Неколико речи о надлежности суда по споровима о побијању правних дела изван стечаја Тужилац Б. И. и Т. Банка преко свога заступника у тужби својој од 13. фебруара 1933. године упућеној среском суду у К. противу њеног дужника Илије Г. трг. представила је: да јој ]е тужени Илија 1931. год. дуговао по једној меници суму од 3.198 дин., да је противу дужника И., који није хтео платити овај дуг, на основу те менице издејствовала код Судбеног Стола у Загребу платни налог, којим је тужени 10. јуна 1931. год. осуђен на плаћање главног дуга и осталих споредних потраживања, и да је на основу тог налога, који је постао правноснажан, доцније у циљу обезбеђења захтевала забрану код среског суда у К., која је одобрена 9. децембра 1931. г., али да до извршења одн. удејствовања забране није дошло, јер је дужник изјавио, да он нема никакве покретне имовине, а да су ствари, које се налазе у његовој кући, миразна добра његове жене. Н. и као таква њена својина. Да заиста до екзекуције није дошло, поднео је као доказ записник полицијске власти од 15.-11-1932. г., која је у истом констатовала немаш•гину дужникову. Тужилачка банка даље је навела, да је дужник И. своју трговачку радњу продао још 31. марта 1931. г. за 54.089 дин. Алекси М. и да је тим новцем отворио нову радњу у вароши под фирмом своје жене Н. За доказ да је дужник продао своју радњу, поднео је изјаву дужникову дату 7. марта 1932. г. на протоколу код стечајног судије, којом овај факат продаје признаје, а за доказ да је његова жена ■ отворила мануфактурну и бакалску радњу под њеним именом, поднео је оглас о протоколацији од 5.-11-1932. г. Сем тога навео је, да је дужник И. и све своје кућевне ствари уступио у својину својој жени Н. према писмену потврђеном код среског суда од 16. априла 1931. г., из кога се види, поред осталога, и то: да је наплаћена и прописна такса. Како је дужник И. на овај начин преносом своје пбкретне имовине на своју жену Н., продајом своје трговачке радње и једновремено отварањем нове радње на женино име у времену кад је она — тужилачка банка била његов поверилац, ишао очигледно на то„ да оштети своје оног времена повериоце, — то га је тужила суду и тражила, да суд пресуди: да наведена дела (продаја радње и ^пренос покретних ствари) дужникова немају према њој правне важности и да она има права да се у своме потраживању од 4.460 динарч наплатгг из оних кућевних ствари дужникових, које је писменом на жену пренео, као и ш