Бранич

2

»БРАНИЧ'

двојно везано, оаште добро. А оно пак што нам је у служби овим идеалима највише потребно, није сјајно оштроумље него разумевање за потребе нашега народа и једно топло срце". Као задатак своме Систему означио је Еренцвајг: излагање права које одиста вреди, које одиста постоји. У предговору општем делу Система каже Еренцвајг: „Не ради се о томе шта у Аустрији треба да буде право него о томе шта је право. Због тога се ја нисам лако противио једном утврђеном правосуђу. Супротна мишљења могу за себе имати логику или слово закона — ако она не издрже ватрену пробу практичне примене, онда је боље да се напусте. Али где сама пракса није довољно практична, где довољно не излази у сусрет принудним потребама живота, ту се томе треба противити". Да би југословенским правницима, нарочито практичарима, који нису читали овај сјајни Систем Еренцвајгов, приказали ово дело, мислимо да ће бити најпоучније изложити из њега оно, што Еренцвајг пише о тумачењу и аоиуњавању закона. Тим се питањем правник практичар свакодневно бави и оно што један велики научник каже за аустријски грађански законик, сигурно има великога значаја и за наше приватно право, тако тесно везано за аустријско. I. У опште. Закон је врховни извор права. Али ипак може се десити да један судија изгуби из вида закон. Његов пример може наћи подражавалаца. Једна трајна судска пракса може обеснажити закон. Тако се што дешава не само рђавим или застарелим законима него и један добар закон може подлећи противљењу праксе. Историја нашег цивилног процеса пружа нам за обоје најуочљивије примере. То су чињенице, које се могу утврдити али које се ни у којем случају не могу иравно образложити или оправдати. Јер право може постати и кршењем права, не само у великим историјским катастрофама — освајање, државни удар, револуција — него и у малом, свакодневном промету и саобраћају и у пракси код поједних власти, као што се обично каже „У1а {асИ". И браниоци слободног изналажења права, „социолози" и „модернисти" признају да је судија везан за јасан закон. Али по њима закон је само граница за судију, оквир, а не извор, из којега он црпи право. Судија шта више одлучује по правичности и целисходности као и сам законодавац, он процењује интересе један другом супротне, он „цени" потребе појединаца и потребе заједнице, он одлучује на основу социолошких истраживања по мерилу за потпомагање културе, по општем правном уверењу или простије и згодније по своме сопственом правном осећају или правној савести. С друге стране даје и стара школа, школа тумача закона, судијском нахођењу доста места, и што се судије и сувише страшљиво држе закона није зато крива ова школа.