Бранич
ЕН№^2ШЕ10-0ВА ГЛЕДИШТА И. Т. Д.
3
Дирингер, зацело противник модерниста, пише: „Ја иман утисак да се положај судије према закону у немачким земљама и сувише као субалтеран схвата, као да немачке судије и судови не цене много свој задатак. Понеке судије гледају на законодавца као на неку врсту Провиђења, чијој се мудрости безусловно поверавају, чије речи и мотиве страшљнво тумаче и узимају их за једини правац у доношењу својих пресуда". Строго схватање да је закон један затворен систем, у којем се може наћи сигуран одговор на ма које питање, одавно је напуштено. Наш општи грађански законик изречно га одбија (§ 7) *). У опште се признаје да закон за многа питања само поставља неодређена правила, која у истини нису ништа друго него упућивање на сопствено нахођење судијско. Један уговор који се огрешује о благонаравље ништаван је (§ 879) 2 ). Али шта се огрешује о благонаравље? То закон не каже, то треба да каже судија 3 ). Уговори о служби могу се раскинути „из важних узрока" (§ 1162) 4 ). Али да ли је тиме у закону ма и у погледу само једног јединог узрока решено, да он оправдава раскид односа скужбе ? Али шта ће бити ако закон поставља једно одређено правило? Тражи ли он да судија буде за њ, под свима околностима, везан? Судија је добио од државе налог да суди. Налози се дају час са „неограниченом" слободом деловања час са „ограниченом". Има инструкција које су „обавезне" и оних које само упућују, осветљују, објашњавају. Познато је пак да се увек не може из речи у инструкцији
Ј ) § 7 аустријског грађ. зак. каже: „Ако се неки правни случај не би могао пресудити ни по речима ни по природном смислу једнога закона, онда се треба обазрети на сличне, у законима јасно расправљене случајеве и на основе других с њима сродних закона. Остане ли правни случај и тада сумњив, онда га треба пресудити по начелима природнога права с обзиром на брижљиво прикупљене и зрело расуђене околности". Овоме пропису треба да одговара § 8 србијанског грађ. зак. 2 ) § 879 аустријског грађ. зак. новелиран гласи: „Уговор који се огрешује о неку законску забрану или благонаравље ништаван је". Овоме пропису одговара § 538 србијан. грађ. зак. Даље се у овом § 879 аустр. грађ. зак. нарочито набрајају четири врсте ништавих уговора, које су набројане и у § 539 србијан. грађ. зак. (осим бр. 2 § 539, којега нема у новелираном § 879). На место бр. 2 старог текста аустр. § 879 (који каже: ако је видар или ма какав лекар уговорио за себе одређену награду од болесника што ће се примити лечења, а који одговара броју 2 § 539 србијан. грађ. зак.) дошао је у § 879 нови број 4, који наређује да је ништав уговор ако неко искоришћује лакоумље, тежак положај, слабоумност, неискуство или душевно узбуђење другога тиме што допушта да се њему или коме трећем лицу за једну чинидбу обећава или даје противчинидб", чија имовинска вредност стоји у упадљивој несразмери са вредношћу чинидбе, 3 ) Ни србијан. грађ. зак. у § 13 не каже шта је то што се тиче „благонаравија", чиме се ко огрешује о благонаравље, нити које су то ствари „недозвољене" (§ 538), поред оних изречно побројаних у § 539. 4 ) Новелирани § 1162 аустр. грађ. зак. гласи: „Одвос службе може свака страна из важних узрока раскинути, и то ако је за одређено време уговорен, пре истека овога времена, иначе пак без обзира на отказни рок"