Бранич
14
„Б Р А Н И Ч"
правна норма, него и онда када сувише норама стоје на расположењу. Граматичко, историјско, чисто логично тумачење, ближа и даља аналогија из овога или онога закона, најзад природа ствари могу пружати по себи употребљива али противречна правила. Што више законских места долазе у обзир, у толико може бити већа забуна судије, који хоће на све да се обазре. Јер правни поредак није развијање једног једноставног врховног принципа, као што су мислили учитељи природнога права. Шта више он је резултат хиљадоструких сукоба интереса. Законодавац је час у једном час у супротном правцу чинио уступке, да би успоставио колико толико задовољавајуће стање равнотеже. Стога, и ако се ретко појављују антиномије, т. ј. закони који се један с другим из почетка не могу сложити, који један другом противрече, то се ипак често укрштавају норме, које се имају добити проширујућим тумачењем или аналогијом. Стога се по неко спорно питање не може решити са пуном (математичком) сигурношћу. Нека би баш за једно мишљење и говорили разлози, који би, за себе посматрани, били убедљиви, ипак они не одлучују, ако и за противно мишљење постоје важни разлози. Ни о једном од ових мишљења не може се онда управо казати и доказати да је оно тачно. Али, обично, брижљиво цењење и мерење ових разлога даће превагу једном мишљењу, што је довољно да се оно бар као боље покаже. 42 ) 4. Раширено ]е мишљење да правна сигурност почива на закону и да њу поткопава слободно изналажење права. Да то није истина доказује искуство. Један нов закон ставља често много од онога, што је дотле било сигурно, у несигурно и његово тумачење даје повода новим сумњама. „Са прављењем закона бива покаткад као и са прављењем дугова: једна запушена рупа отвара две нове", вели Некће1. Пример: пре закона о извршењу био је извршни поступак већим делом регулисан само судском праксом. Јудикат бр. 220 сада је утврдио да су извесна права повериоца, која раније никако нису била спорна, постала спорним тек услед закона о извршењима „са његовим тачно чрописаним поступком расподеле". Јудикат — дакле правосуђе — уклонио је сумње. У простору, у којем нема закона, судија се не може на сваки начин држати параграфа, али у толико више саобраћајног обичаја и судске праксе. Где пак ни ово не помаже обично се убрзо, припремљена слободним изналажењем права у поједином случају, ствара нова судска пракса, која ствара жељену правну сигурност.
42 ) Исшанито, истина, је апсолутно, стога неспособно за пењање, појачање (не може бити „истинитије", више истина); другачије стоји с оним што је право. То је бар било схватање римских правника.