Бранич

,Б Р А Н И Ч'

Сваки грађанин има права да бира по својој вољи између две власти истих и једнаких државних функција и једанпут тако изабрана власт несме и не може мимо закона да одбије свој званичан рад у закључењу једног правног посла. напр. брака. Када велимо ,,мимо закона", мислимо рећи,, мимо оних законом прописаних личних услова за могућност закључења брака. Државни устав од 1931 год. готово ни у чему није дирао постојеће законе на дан свога ступања у живот. То пак не значи, да се ти недирани закони не могу доцније прописаним путем мењати, укидати, проширити или допунити. Ако би се стало на супротно гледиште, како то чине извесни црквено правни писци, онда закони донети пре устава не би могли бити мењани све донде, док се не замени или укине сам државни устав. На овакво се гледиште не. може никада стати и зато је слаба одбрана новијег црквеног законодавства, коме државни устав ни у ком случају није дао право да вечито остане у границама црквеног брака. Ни једном одредбом, па ни чл. 21 устава, није признат никакав облик закључења брака. То је питање остало да се накнадно регулише законодавним путем с тим, да ће до тог момента важити закони који већ ту материју регулишу.. Према овоме, облик брака може сваког момента бити регулисан новим државним законодавством и то баш у смислу грађанског брака као најцелисходнијег облика за наше хетерогене црквено верске прилике. По садањем законодавству у земљи имамо два облика закључења брака: црквено верски и грађански. Црквено верски облик постоји на већем делу територије, али то ипак за будућност не значи, да је он и добар и толико много тражен или неопходно потребан са политичко-социјално-медицинског гледишта. Држави ништа не стоји на путу, да њега огласи за неважећи како са православно верског учења и законодавства тако и са римокатоличко верског гледишта. Са овог другог утолико пре, што су њега пренебрегле многе европске земље где је римска црква много богатија не само припадницима већ и историјско културним традицијама. Овој могућности истиче се од стране црквених писаца поред осталог, не тако важан, као сметња и Конкордат закључен 1914 год. са Кр. Србијом који се у ствари протеже са међународно правног гледишта и на нашу данашњу Краљевину. Треба знати да Конкордат није државни уставЈ већ један обичан уговор одн. закон који се може мењати или по споразуму странака или га једноставно законодавним путем ставити ван дејства из политичко управног разлога једнообразног унутарњег државног поретка на који свака држава има права. Ни у ком случају није потребно чекати на пристанак Курије за регулисање брачно правних односа њених припадника поданика наше државе. По њеном пристанку ни једна европска земља не би могла увести обавезан грађански брак, јер га ни она не признаје као ни пра-