Бранич

„Б Р А Н И Ч"

МЕЂУНАРОДНО-ПРАВНА ХРОНИКА Француско-енглеска саоразум у Лондону Конференција за разоружање инаугурисана је 2 фебруара 1932 и за првих шест месеца свога рада разрнла је постојећу ситуацију и ставила светпредпромену правног механизма на којем је почивао послератни међународни поредак. Целок}пна активност од тада, вођена у главном по страни Конференције у директним преговорима између великих сила, рап раази са дугим и бесплодним дебатама на Конференцији, сводила се једном речи на то да се ствари поставе поново на своје место. При том су се испољавале две крупне унакрсне тенденције. Једна струја ишла је за тим да поредак који се ствара одговара што више поретку који постоји, друга струја за тим да нов поредак буде, напротив, постављен на сасвим нову базу и устаљен на сасвим новим принципима. Браниоци уговора о миру, с Француском на челу, с Југославијом, Чехословачком, Румунијом, Пољском и Белгијом уз њу, заступали су прву тезу; државе побеђене у светском рату другу. Упорност и одлучност обе сукобљене групе довеле су до тешке и мучне атмосфере у којој се једини излаз назирао у посредовању незаинтересованих Сила, Енглеске на првом мссту. Њена улога кретала се по средњој линији, тражећи да у светлости општих потреба постигне тим компромисним путем паралелно задовољење интереса једне и друге стране. Шта је изазвало ову судбоносну међународну дискусију и какви су јој били досадашњи резултати? Говорећи у најкрупнијим потезима, Немачка је версаљским уговором наоружана и сведена на статут војне инфериорности. Пети део версаљског уговора садржавао је читав низ одредаба којима је њено наоружање снижено на минимум и стабилизовано на том нивоу забраном сваког повећања и строгом међународном контролом. Првим пројектом опште конвенције о разоружању предвиђено је изрично, у његовом чл. 53, да будућа конвенција неће дирати у војне одредбе версаљског уговора. Ствари су се даље развијале овим током. Немачка је на Конференцији за разоружање тражила да се ослободи тих одредаба, Француска да се те одредбе одрже на снази све дотле док се не добију нове гаранције у смислу чл. 8 пакта Друштва народа. Немачка је, подржавајући своју мисао, истакла начело равноправности; Француска је, бранећи своја гледишта, поставила начело безбедности. Под пресијом развијеном после првог демонстративног одласка Немачке са Конференције, изгласана је децембра 1932 декларација којом су обе тезе, свака у свом правцу, учинчле упоредан корак унапред. Немачкој је призната равноправност у наоружању, али је то признање било више начелног карактера и пропраћено једним важним условом којим је Француској стављено у изглед остварење њених захтева у питању нових гаранција. Немачка је почела добијати, с тим резултатом да се вратила на Конференцију; док је Француска почела с једне стране губити на терену одржања петог дела версаљског уговора, али је у исто време с друге стране почела добијати на терену проблема безбедности. Даља активност вођена је у циљу практичне примене децембарске декларације. Немачка је дејствовала у смислу укидања петог дела версаљског уговора, Француска у смислу добијања што прецизнијих и потпунијих гаранција. По дивним речима претседника републике г. Лебрена, у јавном говору у Домону, Француска је била спремна да испуни своје међународне дужности у питању разоружања „али нека јој се не тражи... да напусти старати се властитим средствима о постојећем поретку све дотле док се дух мира не осети свугде и док свет... не буде поставио основе солидној и општој безбедности у којој ће сви народи, и мали и велики, моћи наћи себи сигурно уточиште". Кулминација је достигнута на конференцији између енглеских и француских државника, одржаној ових дана у Лондону, после низа драматичких догађаја међу којима можемо истаћи понован одлазак Немачке са Конференције за разоружање, њено иступање из Друштва народа, њено спремање за неконтролисано наоружавање унилатералним напуштањем обавеза које је на себе узела петим делом версаљског уговора, итд. Са оваквом позадином из које је вирила у тужној перспективи могућност општег утркивања у наоружавању са свим својим злим и недогледним последицама у данашње доба великих економских и социјалних потреса, далековиди енглески и француски државници схватили су у пуној мери да се у њиховим рукама у првом реду налази даља будућност и уложили крајње напоре да ту будућност учине што бољом и срећнијом. У тој њиховој одлуци лежи тежиште француско-енглеског споразума постигнутог у Лондону 3 фебруара. Придржавајући се увек главних линија, енглески и француски држав-