Бранич

МЕЂУНАРОДНО-ПРАВНА ХРОНИКА

ниии наговестили су својим споразумом крај досадашњих дискусија и размирица путем закључења једног општег уговора по принципима које су унапред утврдили. Утврђених начела има неколико. На првом месту ниједна сила чије је наоружање ограничено уговорима о миру нема право да мења своје обавезе у том погледу својим једностраним актом. Начело поштовања обавеза ове врсте прокламовано је протоколом који су Енглеска, Француска, Немачка, Аустрија, Турска и Италија потписале 17 јануара 1871 у вези са једностраним отказом с руске стране одредаба париског уговора о миру и руско-турске конвенције о мореузима од 10 марта 1856 које су се односиле на ограничење руског наоружања у Црном Мору. Његовим потврђивањем у француско-енглеском споразуму подвучено је и стављено Немачкој до знања у најизразитијем облику да би свако њено својевољно наоружавање повлачило флагрантну повреду једног основног постулата савременог међународног јавног права. На другом месту, проглашено је свечано да ће се немачке војне обавезе по версаљском Јговору заменити новим и у исто време трансформисати у погледу свог карактера: од принудних обавеза постаће драговољне. Пети део версаљског уговора укинуће се и заменити олредбама пројектованог општег уговора, одредбама преузетим у пуној слободи и уз потпуно располагање сопственим одлукама. Најзал, аранжман са укидањем петог дела версаљског уговора везан ја за организацију безбедности у Европи. Као саставни део нове организације предвиђено је пре свега закључење између свих заинтересованих држава пакта којим ће се успоставити режим узајамне помоћи у Источној Европи, сличан режиму који постоји на Рајни по локарнском пакту. Предвиђено је и закључење посебних уговора о Централној Европи у истом том духу, итд. И као завршна тачка свему, утврђено је да ће се Немачка вратити на Конференцију за разоружање и у Друштво народа и да ће велике западне Силе закључити конвенцију о узајамној војној помоћи у случају изненадног ваздушног напада. У светлости овако далекосежних планова намеће се један важан закључак. Европа данас очекује да Немачка каже своју реч и да том речи омогући остварење високих међународних идеала којима су се енглески и француски државници руководили у свом споразуму у Лондону, тражећи да отпочну у њеној послератној дипломатској историји један нов, и ми се надамо дуг период мира и сарадње на добро целокупне европске заједнице и нас свију који је сачињавамо. Др. Стојан Гавриловаћ секретар Министарства иностраних послова.

СУДСКАПРАКСА За шужбу којом се остварује главно мешање код зборног суда надлгжан је увек судија аојединац без обзира на вредност сиора. Главни умешач је лице, које за себе тражи у целости или од чести ствар или право око којег се већ води парница између других лица и које то своје тражење остварује тужбом управљеном противу обе парничне стране подигнутом 10Д суда пред којим тече парница о главној ствари пре но што је ова парница правоснажно окончана. (§ 117. гр. п. п.). Главно мешање разликује се од споредног мешања по томе, што се код споредног мешања умешач меша у већ постојећи спор придружујући се једној парничној страни са којом или заједно даље води спор, или у место које самостално продужује исти спор, који у начелу тече погпуно независно и упоредо са претходним спором, а само изузетно се може спојити са претходним спором, Код главног мешања дакле битно је, што се ту заснива један нов спор који се независно развија од претходног спора, и једино што је заједничко спору о главном мешању и претходном спору, јесте предмет спора. Према овоме не би имало никаквог нарочитог разлога, да се за спор о главном мешању одређује нарочита надлежност, већ би се ефекат, тражен тужбом о главном мешању постигао и када би се спор водио код суда надлежног по општим прописима о надлежности. Једино разлози економије поступка и лакшег извођења доказа, руководили су законодавца да одреди нарочиту надлежност суда претходве парнице и за парницу о главном мешању.