Бранич

126

„Б Р А Н И Ч"

грађ. парн. поступка пресуду да се призив заступника тужилачке стране не уважк и пресуда Окружног суда у Смедереву потврди. Касациони суд у Београду расматрајући ревизију тужилачке стране изјављену противу пресуде Београдског Апелационог суда од 26. маја 1934. године Пл. 86, закључком својим од 15 августа 1934. године, Рев. 965 уважио је ревизију тужилачке стране, пресуду Апелационог суда као ништавну укинуо и предмет вратио истом суду на усмену расправу, са разлога: „Кад Апелациони суд, као призивни суд, није призив тужилачке стране одбацио у претходном поступку по § 565 парн. поступка, нити је пресуду огласио ништавном по § 571 истог закона, и кад парничке странке нису дале пристанак да се њихов спор може расправити и без усмене расправе у смислу § 586 истог закона, онда Апелациони суд није био овлашћен, да се у нејавној седниш упушта у расматрање правне оцене спорног предмета већ је по § 574 парн. поступка био дужан, да одреди рочиште за усмену расправу и да по одржању исте расправи спорну ствар. Како Апелациони суд то није учинио, његова се пресуда појављује као ништавна, па ју је Касациони суд на основу § 604 закона о грађанском парн. поступку као такву морао поништити у целини и поступак који јој је претходио и ствар вратити истоме суду на усмену расправу". Противу одлуке суда којом се дозвољава повраЋај у аређашње сшање нема места иравном леку ио § 217 Грађ. аарн. п осш. (Закључак Касационог суда од 13 новембра 1934. год. Рек. 1704). У правној ствари М. М. противу Љ. М., ради дуга, Срески суд у Зајечару оцлучујући о предлогу тужиочевом за повраћај у пређашње стање, закључком својим од 13 априла 1934. год. П. 162/7, није дозволио предложени повраћај у пређашње стање, због изостанка са рочишта од 17 фебруара 1934. год., са разлога: „По оцени навода и поднетих доказа обеју парничних странака, чији је резултат изложен у записнику од данас, суд је нашао, да је тужиочево тражење повраћаја остало недоказано, па га је с тога на основу § 213 гр. п. п. одбио. Исказима сведока утврђено је само то, да је тужилац означенога дана грчеве имао у стомаку, али је био у својој радњи где је час седео час ходао, те је могао лично или преко својих млаћих да позове и упути адвоката или ма које друго лице да га пред судом тога дана заступа, што он није урадио. Поднети лекарски рецепт не може служити као доказ у овоме спору, а из њега се може закључити то да је тужилац могао предвиђати нападе и напред. припремити своје заступање пред судом". Окружни суд у Зајечару, као рекурсни суд, решавајући по рекурсу тужиоца противу горњег закључка среског суда у Зајечару, закључком својим од 8 септембра 1934. год. Пл. 12. усвојио је рекурс тужиоца и побијану одлуку Среског суда у Зајечару П. 162/34 од 13 априла 1934. год. преиначио у томе што је дозволио повраћај, са разлога: „Окружни суд је нашао, да је срески суд у Зајечару погрешио, када је својом одлуком од 13 априла 1934. год. П. 162/34 одбио тужиоца од тражења повраћаја у смислу § 213 гр. п. п. нашавши да је тражење повраћаја остало недоказано. То пак зато, што су сведоци Д. В. и С. В. на усменој расправи пред Среским судом од 13 априла т. г. посведочили и навод тужиоца, да је он на дан 17. 11. т. г. добио грчеве и седео у канцеларији, а не у радњи, чиме су довели до велике вероватноће околност, да је тужилац тога дана био спречен да дође на рочиште". Касациони суд у Београду, решавајући рекурс туженика противу горњег закључка окружног суда, закључком својим од 13 новембра 1934. год. Рек. 1701, одбацио је рекурс туженика као недопуштен, са разлога: „Како је закључком Окружног суда у Зајечару од 8 септембра 1934. год. Пл. 12/14 дозвољен повраћај у пређашње стање због изостанка, то у смислу § 217. грађ. парн. пост. није било места правном леку. Са ових разлога, Касациони суд је одбацио рекурс туженика као недоиуштен, што је морао и окружни суд да учини §§617 и 620 грађ. парн. пост.".