Бранич

„Б Р А Н И Ч"

је њен поданик (т. ј. поданик државе где се тражи извршење) него ни онда када .је осуђено! лице поданик неке треће државе. Ако се тиче осуде домаћег држављанина од стране туђих судова, држава осуђенога пренебрегла би своју дужност заштите коју има према. својим држављанима, допуштајући на својој територији извршење ташве пресуде. Једино што би могло бити то је да дотична земља изведе пред своје сопствене судове свога држављанина! због кривичног дела које је он извршио у иностранству али никада она не би признала, на својој територији, извршну свагу једно.ј страној осуди једног свог држављанина. Отаџбини једног лица осуђеног у иноетраиству нису непознате све оне недовољности (1ез ЈпбиГГЈзапсеб) правде која се дели странцима и она не би била отаџбина, ако би га оотавила овде без одбране шаљући га у казнионицу (еп рг1зоп) или одузимајући му чак и живот на основу осуде једног таквог правосуђа. Из истих разлога све модерне државе ставља1ју под својју заштиту, против страних кривичних преоуда, и држављаие трећих држава. 8 ) Осим тога, и правно се не би могла разумети могућност извршења! иривичне пресуде изван земље суда који ју је изрекао. И, заиста, кривична пресуда је санкција једне норме кривичнога закона а норме Кривичнога Права довосе се у циљу заштите јавнога поретка и опстанка државе која их је издала. Кривична пресуда, дакле, изриче се у интересу државе где се налази суд који ју ]е донео, и нема никаквог разлога да ова пресуда буде извршена и у страиој држави у коју је, по претпоставци, осуђено лице пооегло: то би значило да једна држава има за дужност да се стара и 0' одржању јавног поретка у другој некој држави, дужност која би, најпре, значила непризнавање принципа међународне суверености држава (свака! држава једина је овлашћена да одржава ред на својој територији) а која, затим, не би представљала никакав интерес за дотичну државу: какве потребе има! једна држава да се брине о јавном поретку друге државе? Не треба, дакле, овде мешати кривичне пресуде са грађанским: у овом носледњем случају, може бити извршења и у инос:ранству, помоћу егзеквату 1 ре добијене било на основу међународне конвенције било «а основу унутрашњега законодавства државе где се тражи егзекватура, мада се ни ова не даје без икакве резерве већ под извесним условимаЈ (специално под онима који се односе на право одбране лица против кога се тражи извршење и |на јавни поредак земље где извршење треба да буде). Јер, у грађанском спору у питању су имовински приватни интереси, док сеу кривичном спору тиче најважнијих добара окривљенога лица поименице, живота, чаегги, слободе. И ако је једна држава, из разлога међународне солидарности, вољна, најзад, да дозволи, на сво|]ој територији, извршење пресуда страних грађанских судова,

8 ) У овом неповерењу према страном правосуђу, хришћанске државе су биле ишле дотле да су изузимале своје држављане испод јурисдикције извесних нехришћанских држава (на пр. Кине и Турске), средством међународних уговора познатих под именом капишулација, стављајући их, чак и у погледу грађанског правосуђа, под надлежност посебних судова. Данас су капитулације у принцилу укинуте (у Турској), али их има још у неким земљама (на пр. у Египту).