Бранич

Год. XXIII

БРАНМЧ

Београд, април 1935.

Број 4

Др. Ђорђе Тасик, проф. Универзитета ■— Београд. СУБЈЕКТИВНЕ И ОБЈЕКТИВНЕ ТЕОРИЈЕ © ВОЉИ КОД П1РАВНИЖ ПОСЛОВА*) Као што код тумачења закона постоје две теорије: субјектив1На и објективна, исгго тако и код тумачења правних послова, и то, може се рећи још од римског права и римских правника. 1 ) По субјективној теорији код правних послова води се рачуна о вољи (правој, психолошко1ј вољи) сгПранама, јер се сматра да је воља та која обавезује. По објективној теорији, напротив, води се рачуна о изјави воље мли изјављеној вољи, јер по њој обавезује ие воља него сама изјава по себи. Ове теорије су, нарочито раније, добијале облик психолошко-каузални. По субјективној теорији воља, изражавајући се у спољашњем свету, обавезује зато што је она управо узрок изјаве и оиај агеис кој.и ставља иидивидуу у правне везе са другим индивидуама. Али, на истој тој основи отојећи, објективаа теорија сматра 1 да воља само! ставља у покрет правни поредак и да, према томе, вредност воље зависи од сам!01г поретка. У модерније доба ове теорије се приближавају н:ормативистичком схватању, што ће рећи да оне постављају питање нормативно!, сматрајући да је битно утврдИти ш т а в р е д и (обавезује) са гледишта правичности и с обзиром на потребу у ^друшпву: унутрашња воља или изјава воље сама по себи. И разликује се међусобна по томе само, што субјективне теорије добијају више етички карактер, у томе смислу, на име, што се у моралу води више рачуНа о субјективном Стању, докле објективне теорије воде више рачуна. 01 социалном моменту, проглашавајући да вреди само оно што може да допре у социалан сбет, бар по својим последицама. Док субјективне иСпадају као гледишта која воде рачуна више о интересима лица која изјављују сноју вољу (јер чим је главно шта лице смварно хоће, тим самим она су заштићена), објективие, напропив, као теорије које воде рачуна више о> .интересима трећих лица, Ове поеледње ће с:е формулисати као теорије, по којима воља вреди у колико је социална, или у колико

*) Овде нећемо улазити у питања свесне несагласности воље и изјаве (ментална резервација, шала и симулација) нити у питање заблуде (где би човек могао бити сам крив што није добро пазио или где је могао бити преварен). Овде је реч само о могућности људи да се изразе и могућности да буду правилно од других схваћени или, управо, реч је о томе како имају бити схваћени од других.

*) В. Ог. Р. Ка5(оусап, Тете1јпа пасе1а рпуа!под ргауа па озпоуи птзкојЈ ргауа, ст. 129.