Бранич

140

.БРАНИЧ'

се социално појављује (н:а пр. по> формули коју даје Дигуи). Ме-ђупим, такво гледиште је чисто догматжо, јер у истини, са со>циалног гледишта, може се тражити и права воља; то> се унапред не може утврдити. И тако су логичније оне објективне теорије, које се претстављају мао гледишта која вОДе више рачуна о имтересима трећих лица, т. ј. о томе како су могла разумети вољу трећа лица. Питање је, међутим, да ли је правилно не водити рачуна о томе како је могло изјаву разумети само лице које је даје. На другој страни субјективне не могу заггворити очи пред интересима трећих лица. Тако се десило да су субјективне теорије поред начела аутономности воље, битног по њима, (јер из њега следујје одговорност за оно што се у истини хтело), пост!оји и нанело „одговорности" (Маник) што ће рећи начело* да се мора да води рачуна и о трећим лицима. Али дешава се, при тјоме, да се начело аутаномности воље схвати уско, као кривица у моралном смислу (погрешка учињеет умишљајно или нехатно) чиме се испуштају из вида случајеви где постоји међу странкама неспоразум у ш> гледу самог с м и с л а воље, независЈно од кривице. И то је једна слаба тачка тих компромисних решења. Кад се решава ово питање, ваља водити рачуна о овим мо>ментима: (1) да се човек изражаеа социално, пред другим људима и да га разумеју друга лица или, другим речима, да је његов чин изражавања управљен на социалан ефект и (2) да ваља изабрати оно решење које је правично. Што се тиче прве тачке не само да се њом истиче социалаа момент, него се чини неко помирење субјективне и објективне теорије. Правии свет (свет правних одкоса) не може се замислити да изјаве не одговарају правој вољи, јер тај би свет бвО(, иначе, изграђен .На самој лажи. (А то, зар смемо и можемо претпоставити?). Па ипак могућа су разилажења и неспоразуми међу људима. И онда се поставља питање: можемо ли јеДном лицу уранунати оно што он баш није мислио коакретно, — питање од битне важности за појимање воље у праву. На то питање ми дајемо! позитиван одговор: можемо урачунати човек|у! и оно што он баш није мислио да каже. Али за ово, објашњење не можемо наћи у нормативистичком гледишту, по коме је правна (као и морална, уопште нормативна) воља нешто сасвим друго него воља у психолошком смислу. Јер онда или воља у нормативном смислу није уопште воља Н1ег0' нека „тачка урачунавања" коју можете испунити садржином 1 каквом год хоћете, или пак то су две савршено различите воље, чиме улазимо^ у област једне дуалистичке метагфизике која се не може одржати. У немачкој пандектној теорији 19 ст. је био изграђен појам „НесМзМ^ешИе" (воља правних последица). Овај појам, прилично неодређен и недовољно рашчишћен у овој теорији, због чега; је изазивао многе дискусије и сумње, има нешто што се може сматрати као< здраво и са гледишта модерне теорије. У појмовима, гшао што су то „изјава обавезности" „стављање на снагу" чиме је искључено самовољно мењати обавезу, мисао у опште везивања, „утврђивања" обећања: з1аге ргога1380 ип 1е§азз1п1 Иа 1из ез!о, може се пронаћи модерна мисао о хотеној правној снази, о хотеном ва-