Бранич

МОЖЕ ЛИ СУПРУГ КОЈИ ЈЕ НАПУСТИО ХРИШЋАНСКУ ВЕРУ и т. д. 167

нужни су баш што детаљнији и прецизнији, да не кажем казуистички, зашони. О животним ириликама и друштвеном развоју има да води рачуиа з а к огио д а в а ц, ири доношењу закона, не смећући с ума ки рационадистички м е т о д помоћу кога ће индивидуалности и вођи друштвени дати друштвеном папретку један јачи импулс а кеће ,се, фаталистички, ослонити на. саму еволуцију. Али, када се, тако, заадном да друштвеним пон јавима њихова ф о р м а, оеда има све да Де креће, у Праву, по оним нормама које је закон прописао једном геометрисмом (математичком) логивдм (Право је еајматематичкија друштвена дисциплина, ОДН101СНО од свих наука у Математици има највише Права), што ће бити гарантија правилнога функционисања државнога система. И само у једном таквом друштву моцућна је и правиа еволуција која се не да замислити у једном хаотичном стању неминовно В!езано1М за противну теорију: ова теорија, у; жељи да обезбеди правни развој, одвела би само његово.ј негацији. Тек у| колико законодаваш не би увек стигао да новине које би донео правни живот у народу озакони (кодификује) на време, имао би судија да, на горе показани начин, буде сарадник законодавца. И *пак|о ће се, код поатанка закона, употребити један метод који одстрањује оба крајња система: и онај који одбацује кодификацију као и онај који не би, ни онда када живот претекне закон и његова предвиђања, дозвољавао судији да оде. даље од законскога едова него да, применом само и једино метода познатога под именом ВеугИТ.чјигЈбргисЈспх, укочи, у томе случају, развој Права. Али, наравно, један брижљив законодавац неће допустити да, одсуством његове функције, евентуална судијина законодавна сарадња, својнм сувише дугим трајањем, узме толике размере да доведе до последица чију штетност смо горе покушали истаћи. * ♦ * Закључак је свега овога да нити се може усвојити тумачење: да судбина брака међу хришћанима када један супруг папусти Хришћанску Веру зависи од онога другога супруга, јер би то< значило да би такав брак могао остати и даље, поименце онда ако тај супруг не би тражио раввод брака, а такво тумачење би било очигледно: противно закону који забрањује брак међу хришћанином и нехришћанином као противан јавном поретку. 13 ) Нити, пак,

13 ) У смислу мојега схватања §-а 94. Б) 4. и Г. Л. Урошевић, Судски Требник, I Део, Друго попуњено издање. Београд, 1927 [,само прелаз у другу нехришћанску веру може бити разлог за развод брака и то по свима прописима дотичне вере. Развод брака има се извршити по званичној дужности, пошто се према § 93. брак између хришћана и нехришћана не допушта, а ако је закључен сматра се за ништаван", стр. 105. примедба 6. ка §-у 94.Б;], делимичао и Др, Л. Марковић, Породично Право, Београд, 1920. (»Као и у свима претходним случајевима тако и у овом, право на развод зависи од нахођења другог супруга, ма да би изгледало доследно пропису §§ 69. и 93. допустити развод брака и по званичној дужности", стр, 89.). Оба цитата се, такође, налазе и у мојем Личном Брачном Праву. Да наведем овде још и одлуку (Срп.) Архијерејскога Сабора од 23. Новембра, 1890. год. С.Бр. 65.: ,Кад једно лице из нехришћанске вере пређе у Православље, брак раније закључен остаје у важности, кад то желе оба супружна лица. Ну кад нехришћанска страна неће да продужи живот с новокрштеним, онда је