Бранич

222

.БРАНИЧ'

Лаза М. Костић, проф. Универзитета — Суботица ИОСТАНАК СУБЈЕКТИВНИХ ЈАВНИХ ПРАВА Субјекгивном праву појединца ојдговара! дужност или обавеза државе, или још боље, из обавезе државе да у даном моменту поступа овако или окако проистичу индивидуална субјективна права. Држава најпре прими на себе неку обавезу, а појединци из тога извДде своја права. Држава прима обавезе, а тиме газдиректно пружа права појединцима, најобичније ј е д н о с т р ан и м држав^ним актом. Као што ствара објективно, тако и аубјективно јавно право она ствара сама; она се редовно „с а м о о б ав е зу ј е". И по томе се субјективаа јавна права разликују од субјективних приватних права; ова последња извиру по правилу из неког двостраног акта. Али ти једнострани акти, ко |ј:И садрже основ индивидуалних јавних права, нису сви једнолики. Најчешћи основ субјемтивних права налази се у закону, у правном одјноено материјалн о м з а к; о н у. Но поред закона, и виши и нижи акти од њега претстављају изворе субјективних права; то су: Устав, о б ич а ј н о право, уредбе, статути, ад м ини стр ат нв ни акти, посебни акти као што! су избори, ређе и неки ј а вноправни уго!вор (на пр. уговор о служби контрактуалног чиновника). Истина је да свамо! ,субјективио> јавно право има свој корен у објективном правном поретку, у некој правној норми; без праЕних прописа и мимо њих ни .каква права не могу настати. Субјективно и објективно право стоје у односу Оакундарном према примарном. Али има случајева да појединац изводи егзистенцију некога свог субјективног јавнот права директно из важеће норме (ех 1е^е), и с!амо на основу ње може тражити реалиса1ње права, док други пут опет он своје право само посредној из норме изводи, ј.ео та иста норма прописује да ће конкретно право ластати тек преко неког упранног акта, уговора и т. сл. Сам правни пропис жели да између њега и рађања неког субјективног права има да с,е провуче један креациони акт без кога то право не 1 може добити своје конкретно обележје и не може постати ефикаоно. Нема субјективног јавног права ако појединац не љиоже из неког акта извести конкретне, тачно обележене захтеве према државној власти (у прво^м реду управној), тако да се он према обавезаној власти појављује у својству повериоца, према дужнику. Субјективно право постоји с1а|мо тада, ако једно лице распо1лаже захтевом на одређену делатност државних органа, коју Су ови принуђени да изврше. И сваки акт који доприноси ближем и сигурнијем оиределењу његовог захтева, односно права, мора се сматрати као један од осиова, извора, врела! субјективног јавног пр'ава. Према свом непосредиом извору субјективна јавна права се могу поделити по горњем) критерију (уставна, добивена директно из закона, из уредбе итд.). На том о-снову биће изведено следеће излагање.