Бранич

310

„БРАНИЧ'

тражи да то буде надлежни суд. Разлози нису довољно убедљиви. Правило је' да кад закон не каже изречно код кога ће се суда радња обавити, да се онда. разуме надлежни суд. Шта би настало кад би, усвојивши резоновање г. П. окривљени могао да поднесе жалбу на наредбу о истражном затвору по §-у 119 од„ V. кп. сваком кривичном суду у земљи, или кад би истражни судија ако не прихвати предлоге тужиочеве по §-у 101 кп. могао да се обраћа коме било суду,. јер ни у овим случајевима закон не вели ни надлежном суду, ни истом суду ни своме суду. Ипак је јасно да се мора разумети надлежни суд. — У образложењу стоји једна даља несагласност. Док се у почетку каже да се тужилац може обраћати сваком суду који решава кривичне спорове, дотле се на крају вели да се не може обраћати војном суду. Због чега да не? У првом ставу г. П. је мислио на редовне кривичне судове, а у другоме је изгубио из вида да се такав предлог ако се ради о лицима којима суди војни суд, макар и за дело из општег к. з. мора чинити војном суду. Са каквим се захтевом тужилац обраћа? Са захтевом да се поступак започне. Он не може захтевати започињање поступка од. једнога суда коме закон забрањује да тај поступак води јер је ненадлежан г . нити тако упућени захтев њему може да сачува да не истекне рок законом одређен за подношење захтева. с) Недовољна или слаба нотивација добрих одговора: 1) У одговору на питање број 37 решено је да када државни тужилац враћа списе судији са напоменом да не налази основа за даље гоњење не треба на списима да назначи разлог за то. Одговор је потпуно тачан али није образложен. Само позивање на § 96 кп. није довољно. Баш зато што овај пропис само вели: „одбациће пријаву назначив у кратко разлоге за то" и дошло је до овога питања, јер није јасно где ће те разлоге назначити: на списима које суду предаје или акту који остаје у државном тужиоштву. То је међутим расправљено §-ом 59 Уредбе о пословном реду за државна тужиоштва, за коју свакако судија није знао, а коју ни г. Пеић не цитира и ако је она ту једина од важности и ако је он, о томе нема никакве сумње, најбоље зна. 2) У одговору на питање број 5 да ли је искључен као судија онај коме је бранилац оптуженог пашеног, г. П. одговара одречно, јер „род по тазбини постоји између судије и браниочеве жене, односно између браниоца и судијине жене, али између браниоца и судије нема односа сродства по тазбини". Ово је свакако требало објаснити. Г. Пеићево мишљење у овом питању се базира на § 55 срп. гр. зак. по коме сродство по тазбини постоји само између једног супружника и крвних сродника другог а крвни сродници једног и другог супружника између себе не узимају се за сроднике. Овај пропис незна за т. зв. трородно сродство настало између крвних сродника трију породица склапањем два брака, а тако звано двородно сродство по тазбини као што смо напред видели знатно ограничава. 5 ) Православно црквено право сматра сродницима и оне из трородног сродства а код двородног и рођаке једног суприжника са рођацима другог. По црквеном рачунању које у Србији важи за брачно право у конкретном случају постојзло би сродство у другом степену 4 ), које се наравно кривичног права ништа не тиче у спорном случају. — Ово баш показује колико је потребно да судија учи принципе и упазнаје се са систематским делима а не да учи одговоре на питања. Оваквим оговором у конкретном случају ни судији ни судству није поможено ништа. Судија је чуо да та лица нису сродници по тазбини али зашто нису и како се то сродство израчунава он опет незна. Чак и кад би хтео тај одговор да употреби у конкретној одлуци због које је питање и поставио, он не бн биоустању да одлуку образложи, јер се на сам одговор у књизи г. Пеића у разлозима не би могао да позове. 3) Један је суд питао (питање број 3): шта треба разумети под местом сталног живљења при одређивању {ог. (ЗогшсПи. Г. П еић парафразирајући Др. Б. Марковића вели сасвим тачно да је то место у коме се неко лице настанило у намери да ту стално борави, — па додаје „у том погледу биће меродавно занимање односног лица". То претставља резиме Марковићевих речи (страиа 126) „то

3 ) Др. Л. Марковић : Породично право 1920 страна 37 и 38. Исто и у Коментару српског грађанског законика уз § 55. Тако и § 16 закона о судијама. 4 ) Др. Никодим Милаш: Православно црквено право — Мостар 1902. § 192.