Бранич

ДОКАЗНА СНАГА КРИВИЧНЕ ПРЕСУДЕ У ГРАЂ. СПОРУ 361

тина у гр. п. п. почива на начелу диспозиције странака из кога једино проистиче официјалност, али с том разликом, што у кривичном поступку парнична странка престаје бити господар кривичног гоњења од тренутка кад почне кривична расправа, док је у гр. п. п. странка господар у свима његовим фазама. Ипак законодавац више верује кривичном поступку од грађанског, и ако признаје и једном и другом слободну оцену доказа по слободном судиском уверењу, пошто је материјална истина утврђена у крив. поступку ипак ближа апсолутној истини него што је то случај са истином утврђеном у грађанском поступку. Томе кад се дода, да кривични суд решава по сасвим другим методама сходно крив. суд. поступку у својој искључивој надлежности, потпуно одвојен од грађанског поступка и надлежности грађанског суда, онда се добија оправдање за нахођење законодавца, да се у извесним случајевима и у грађанском поступку мора веровати материјалној истини утврђеној у крив. поступку. Само је овде законодавац веома обазрив. Он предвиђа две могућности: или је одлука о спорној грађанској ствари зависна од доказа и урачунљивости кривичног дела и у том случају грађански суд је везан за садржину правноснажне осуђујуће пресуде казненог суда у колико се та пресуда односи на доказ и урачунљивост дотичног дела, а не и за све друге утврђене околности по принципу материјалне истине у кривичном поступку,—§ § 364. гр. п. п. или се у току грађанског поступка појави сумња о постојању кривичног дела одлучног за исход правног грађанског спора у случају да се његово постојање утврди и ако суд нађе да је умесно или целисходно да се са расправом застане до окончања кривичног поступка, може наредити прекид, §255. гр. п. п. У овом последњем случају веже га само осуђујућа пресуда и то само у колико се односи на „доказ и урачунљивост дотичног кривичног дела" и ништа више. Законодавац, дакле, хоће да веже слободну оцену доказа грађанског суда само на горе јасно побројане околности утврђене у кривичном спору. Иначе у свему осталом, оставља пуну слободу грађанском судији. Ма да се овде не може оспорити логичност и оправданост овог става законодавца, ипак слободно судиско уверење у оцени доказа у грађанском поступку несумњиво трпи од ограничења прокламованих у §§ 364. и 255. гр. п. п. Ова ограничења, и ако имају тенденцију да одреде свакоме суду, и грађанском и кривичном, домен искључиве надлежности, јасно показују да материјална истина утврђена у кривичном спору, стоји изнад материјалне истине утврђене у грађанском спору, која је у зависности од прве. Зашто није остављено грађанском суду да суверено решава о доказној снази кривичне пресуде била она осуђујућа или ослобођавајућа? Зато што истина утврђена у кривичном спору производи дејство према свима и није истоветна са материјалном истином утврђеном у грађанском спору, која производи дејство само између странака. Кад ове разлике не би било и кад је сам законодавац не би чинио, могло би се веровати, да је материјална истина — која је једна и само једна — увек иста, па било да се