Бранич

362

„Б Р А Н И Ч«

појављује као последица кривичног или грађанског суђења. То међутим није могућно. Материјалну истину није могућно утврдити, ако је схватимо као нешто што апсолутно одговара стању ствари. Она је много ближа правој истини у кривичном поступку, а веома је релативна и наравно много мање блиска тој истини кад је последица грађанског поступања, па је сасвим умесно законодавац дао превагу кривичном поступку над грађанским. Упоређујући истине које резултирају из једног и из другог поступка, законодавац је потврдио, да те две истине нису истоветне по својој снази и по својој апсолутности, па је и несвесно ударио по основу на коме цео систем истраживања материјалне истине почива, кад је дао превагу оној истини која резултира из кривичног поступања према истини која резултира из грађанског поступања. Како материјалних истина не може бити више од једне а како се овде очигледно ове истине диференцирају у погледу апсолутности и јачине, то је грађански законодавац §§ 364. и 255. гр. п. п. и несвесно дао један аргуменат више нашој тези коју нисмо напустили, а по којој, истраживање материјалне истине у опште а специјално истраживање материјалне истине у грађанском поступку, преставља једну заблуду, коју ће законодавац морати кад тад напустити, да не би дозволио, да сама институција, која је иначе примамљива, доведе човечанство до тешких разочарења, из којих ће га тешко бити вратити на прави пут. Полазећи од поставке да ничега апсолутног у свету нема, поготову кад се тај свет посматра кроз правничку призму; а налазећи с друге стране, да је материјална истина нешто апсолутно до чега човечанство још није дошло, јер зато не располаже потребним средствима и начинима истраживања, — налазимо, да је и сам законодавац, да буде логичан са самим собом, учинио горња ограничења у §§ 364. и 255. гр. п. п., и ако је тиме и несвесно пољуљао цео систем и дао сјајан аргуменат његовим противницима. VI. Коментатори Грађанског парничног поступка нису се много бавили објашњењем ове институције, нарочито нису улазили у суштину овог питања, које на необичан, али сигуран начин, слаби начело слободне оцене доказа у грађ. п. п. у циљу проналажења материјалне истине. Међутим г. Др. Хуго Верк 27 ) објашњава, да је у овом случају тежња законодавчева била, „да спречи иротивречја између стварних утврђења грађанских и казнених судова." Противречја не може бити ако се стварне чињенице утврђују и у једном и у другом поступку, пошто материјална истина не зависи од поступка у коме се утврђује, ако наравно има могућности и средстава да се утврди, у шта ми сумњамо. Г. Др. Фрања Горшић ав ) сматра, да је ово ограничење принципа слободног оцењивања доказа у грађанском спору нужно

27 ) В. Др. Хуго Верк: ор. сИ. стр. 145. 28 ) В. Др. Фрања Горшић: ор. сИ. књ, II. стр, 103.