Бранич

367

Законодавац је прецизно одредио шта све спада у компетенцију судије који руководи првим рочиштем, а све остало изречно забранио. Међу пословима судије првога рочишта нема ни једног који би се односио на мериторно расправљање ствари, јер је ово остављено већу или судији појединцу на усменој спорној расправи, па је стога одредба нашега законодавца о оцени доказа на првом рочишту у супротности са прописима § 334 гр. п. п. по којем прво рочиште има само технички карактер. Осим тога одредба § 492 гр. п.п. по којој се имају .узети у обзир и оцену докази који су пред судом колидира и са прописом следећег § 493 по којем се писмени поднесци недошавше странке не могу узети у обзир. Узмимо случај да тужени није дошао на рочиште, али је послао суду признаницу из које се види да је тужиочево потраживање у целости или делимично измирио. Овај поднесак туженога прикључиће се еписима за судију првог рочишта. Пошто се и овај поднесак налази пред судом требало би га у смислу § 492 узети у обзир, али § 493 наређује да се писмени поднесци недошавше странке неће узети у обзир. Из наведеног случаја произлази да је одредбама §§ 492 и 493 гр. п. п. тужилац неиравгдно иовлашћен на штету туженога. Ако тужилац не дође на прво рочиште узеће се у обзир наводи његове тужбе и оценити докази који су приложени уз тужбу, па ако према оцени поднетих доказа произлази да је тужилац у праву, на предлог туженога, донеће се пресуда у корист тужиоца иако је овај изостао са рочишта. Али ако тужени изостане са рочишта, његово писмено неће се узети у обзир, па иако је у њему поднео доказе неистинитости тужбених навода, него ће се на захтев тужиоца донети пресуда због изостанка према захтеву тужбе, па и када тужилац није навео доказе за своје тражење. Ако тужилац не дође на прво рочиште тужени може само да поднесе приговор за спречавање парнице, уколико му има места па да издејствује закључак о одбацивању тужбе, а ако нема места оваквом приговору тужени мора или да пристане на мировање поступка или да тражи пресуду за коју није сигуран да ће се донети у његову корист, јер овде судија мора да размотри тужбу не само са формалне него и са материјалне стране, као и доказе који су уз ту тужбу наведени. Према оваквом стању тужилац је увек сигуран да ће се, ако не постоји која околност која спречава парницу, а која се мора узети у обзир по званичној дужности, или ако није тражио нешто што је законом забрањено или немогуће, као и у случају да суд зна да је тужени спречен да дође каквом неотклоњивом запреком, пресуда због изостанка изрећи према његовом тражењу у тужби. Осим тога овим повлашћењем тужиоца не доприноси се процесној економији, јер се тужиоцу даје могућност да недоласком изазове мировање поступка. Према изложеном наше мишљење по овој ствари било би: 1) да је одредба § 492 нашег, односно § 396 аустр. гр. п. п. према којој се сматрају истинитим наводи дошавше странке, законска презумпција постављена у циљу процесне економије и да је то битна карактеристика пресуде због изостанка, 2) да у § 492 гр. п. п. није требало унети додатак о узимању у обзир доказа који су пред судом, јер се тим мења