Бранич

366

.БРАНИЧ'

од аустриског. § 396 аустр. гр. п. п, гласи: „Ако тужилац или тужени изостане с првог рочишта сматраће се истинитим они чињенични наводи дошавше странке, који се односе на предмет правног спора..." И § 492 нашег гр. п. п. такође прописује да ће се у овом случају сматрати истинитим чињенични наводи дошавше странке, али „ уколико ти наводи нису оиовргнути доказима који су већ иред судом, или чињеницама, које су код суда оиште иознате..." Према наводима др-а Горшића (II. стр. 238) овај пропис § 396 аустр. гр. п. п. давао је повода различитим схватањима. Споменутим отступањем у § 492 наш законодавац, мислимо, да није ни најмање допринео јасноћи ове законске одредбе, него у интересу јасноће, логичности и реда према осталим институцијама и начелима нашег гр. п. п. боље би било да се је § 396 аустр. гр. п. п. без измене прихватио; не ради тога што је одредба § 396 аустр. гр. п. п. без приговора, него што ова мање иде на штету општим принципима и осталим установама поступка. Установа контумационе пресуде може да се правда једино пресумпцијом прећутног признања недошавше странке и непослушношћу наређењу суда т. ј. као казна за немарност или непокорност суду. Једино овим може да се правда контумациона пресуда која драстично вређа основне принципе грађ. парн.поступка, материјалну истину замењује формалном и искључује непосредност, усменост, обострано саслушање странака и слободно оцењивање доказа. Аустријски законодавац остао је доследнији сврси установе првог рочишта и правилу да је контумациона пресуда израз формалне истине, односно да се ова оснива на пресумпцији о истинитости навода дошавше странке, па стога и не одређују мериторно расуђивање спорне ствари на првом рочишту. Међутим наш законодавац додатком „уколико ти наводи нису оповргнути доказима који су већ пред судом" налаже да судија на захтев дошавше странке мериторно размотри спорну ствар. Према томе наш законодавац контумационој пресуди даје карактер контрадикторне пресуде и без учешћа једне странке. Да је заиста тако произлази из случаја када са првог рочишта изостане тужилац а дође тужени. Ако су тужби као докази приложени списи (приватне или јавне исправе или судски записник у поступку за обезбеђење доказа) према наређењу § 492 гр. п. п. судија их мора узети у разматрање и оценити њихову важност, ако тужени тражи пресуду. Ако судија из доказа које је брижљиво оценио стекне убеђење да је тужилац у праву донеће пресуду у његову корист. Али и тужени може пред суд донети и у отсуству туженога на првом рочишту приказати доказе, односно чињенице које обеснажују доказе приложене тужби, које ће судија размотрити и оценити. Контрадикторност је овде јасна, и то са стране тужиоца посредно и писмено, а са стране туженога непосредно и усмено, противно начелу усмености и непосредности и правилу да се на првом рочишту не може мериторно расправљати. У оваквом случају имали бисмо мериторну контрадикторну коначну пресуду већ на првом рочишту, коју би требало и образложити пошто се оснива на убеђењу судије и слободној оцени доказа. Али пошто је ова са формалне стране контумациона пресуда она се не образлаже