Бранич

КРИВИЧНО-ПРАВНО ДЕЛО ПОБАЧАЈА

419

своје здравље. Не може ли се та опасност отклонити жена је онда преузима на себе. Добар део правних писаца оправдава перфорацију нужном одбраном. Овамо спада и Бекер, који је први прогласио перфорацију некажњивом позивајући се баш на нужну одбрану. Многи научници налазе, да лекар има права вршити нерфорацију на основу т. зв. лекарског позивног права (Лист, Јанка, Фингер и др.). У правној литератури веома је раширено правдање перфорације стањем нужде. (Бар, Кестлин, Абег). Др. Е. Милер, бивши професор загребачког универзитета, даје следеће решење: „Изрека, ембријо се смије жртвовати, да се спаси живот материн, управљала се увијек у освједочењу, да је то право; за то говори правно освједочење народа, а ми мишљење лијечника." (Мјесечник 1903. г.). Јанулијева теорија нема никакова реалног основа. Јанули не може ничим доказати постојање помену-тога уговора, па што више то ни вероватним учинити. Нигде не стоји да је жена која се подаје мушкарцу дужна рађати децу, било у браку, било ван брака, нико то од ње не захтева нити може захтевати. Коначно то је само примењивање уредаба цивилног права на кривично, а цивилно-правне уредбе редовно не могу играти у кривичном праву ону улогу, коју имају у цивилном. Осим тога уговор је у цивилком праву сагдасност двеју воља, а неда се ни замислити, да макар једна од тих страна не изрази своју вољу ехргебЈз уегђ1к или неким изричитим знаком, док би овде морали претпоставити, да су и држава и жена своју вољу изразили ћутке. Још би теже могао доказати, откада постоји тај уговор. Правдати перфорацију нужном одбраном тешко је утолико, што се код нужне одбране тражи протиправан нападај на наше или туђе правно добро, а тај се састоји у позитивном чињењу, које се у случају перфорације не може исконструисати. Ту би лекар играо улогу човека, који пружа мајци нужну помоћ (ИоШЛГе), услед чега би његово деловање било некажњиво. Међутим нужна помоћ се може пружити и онда, ако је особа, којој се та нужна помоћ пружа против тога да јој се иста пружи. Ако би мајка пристала да жртвује свој живот за живот насцитуруса, лекар би и у томе случају могао спасавати мајку, јер он може против њеној вољи да јој спасава живот. Али по тој теорији лекар не би никада могао спасазати насцитуруса, чак ни уз пристанак мајке, јер ггристанак мајке да јој уништи живот не ослобађа лекара кривичне одговорности, пошто по закону пристанак није довољан за некажњивост таковога дела. У томе би се случају и ситуација обрнула и ми би морали тврдити, да тада лекар пружа нужну помоћ насцитурусу, а и то тек пошто је добио пристанак мајке, дакле са оне стране, одакле би морао потицати бесправак нападај, на који лекар пружа нужну помоћ. Ради тога ту теорију не можемо акципирати. И теорија позивког права има својих мана. На основу свога позивног права лекар би могао по вољи предузимати перфорацију или царски рез, како он то нађе за згодно. Осим тога је