Бранич

420

„Б Р А Н И Ч«

неразумљиво, како може постојати позивно право, на основу кога би могао неко, па макар то био и лекар, слободно наносити другоме телесне повреде. Мишљење Е. Милера такођер не пружа никаково решење. У првом реду ничим није доказано, да постоји неко правно уверење народа по овом питању нити се може то доказати. А велико је питање и то, да ли се може називати правом уништавање једиога правнога добра, макар и мање вредности, да би се спасило друго правно добро. Теорија стања нужде садржи један део истине. Када би се та теорија примила у целости онда би лекар могао увек учинити оно, што дотични закон сматра нуждом. Према томе ни ту теорију не можемо усвојити онако, како се она у правној литератури истиче. Деловање лекара наиме нема ништа заједничкога са стањем нужде исто тако као што је и пристанак болесника на повреду независан о деловању лекара као таковом и нема с њиме никакове везе. Ту треба рећи овако: Најпре је наступила околност, да је дошло до колизије двају правних добара т, ј. живота матере и њенога плода. Које ће од ових двоје победити решава се према принципу нужде, дакле побеђује оно које је јаче (ако узмемо да је стање нужде фактично, бесправно стање) односно оно које је вредније (ако усвојимо теорију колизије правних добара). Мати као јаче односно вредније правно добро решава, да ли ће спасити себе или свој плод. Када је она то решила онда се као и у сваком другом случају позива лекар да изврши перфорацију или царски рез. Стањем нужде према томе решено је само питање, ко ће да се спасава, али при томе лекар нема ништа да одлучује. Да илустрирамо то на примеру. А и Б долазе у колизују, а трећи их спасава рецимо код бродолома. Тај трећи нема никакове везе са колизијом, што се види по томе, да он не може располагати с правним добром живота ни једнога ни другога. А може удавити Б да би спасао себе, исто и Б може удавити А, али онај трећи не може удавити ни једнога ви другога, он може само да спасава једног или другога, кога му је воља. Али да он помогне А да заједнички удаве Б, како би се А спасио, то без сумње не сме чинити. Али ако је ситуација била такова, да је тај трећи морао једнога од њих удавити, да би спасио другога, онда се и тај трећи нашао у стању нужде и према томе је то и могао учинити. Код перфорације лекар није никада повучен у стање нужде, он може да спасава мајку или насцитуруса, али претходно мајка одлучује, које ће се од њих двоје да спаси. Кад би се у напред назначеном случају А и Б борили међусобом, који ће од њих двојице да се спаси, треће лице опет не би могло да помаже било једном било другом да у тој борби надвлада, али након што А или Б одлуче у своју корист, треће лице може приступити спашавању. А ту исту борбу воде мати и њен плод с том разликом, да мати може увек одлучити у своју корист као јаче и вредније правно добро и тек после њене одлуке долази лекар да спасава једно или друго, како то мајка буде одлучила. Медицинска наука је доказала, да разликовање плода на онај