Бранич

КРИВИЧНО-ПРАВНО ДЕЛО ПОБАЧАЈА

425

пристанак може други лишити живота, који за њих и тако ништа не вреди. Цивилно право штити будућега човека, али то нема никакове везе са кризично правном заштитом плода утробе. „ШзсНигиз рго Јат па!о ћаћеЈиг, 81 с1е ешз сотто(31б а§!1иг", али само уколико би се тај насцитурус и родио. Било би нелогично не заштитити интересе тога будућега човека, ако смо се већ решили дозволити да дође на свет. Шго се тиче наследства тога будућега човека могло би се догодити, а и догађало се да мајка врши побачај, да би задржала наследство н. пр. када јој муж оставља наследство под условом, да не буде родила дете, иначе томе детету. Ту би се ствар могла уредити једино тако, да се овакови наследници сматрају недостојним и то предвиди у грађанским законима. Напред наведено Радбрухово мишљење под 1/налазимо да је тачно, као што налазимо да је и Радбрухов аргумент под 2'тачан. Доленц тај други аргумент покушава побити компарацијом са неоткривеним провалама и убиствима (стр.171), али нама изгледа да је та компарација неоправдана. Релација између откривених и неоткривених убистава и провала није никако иста са оном откривених и неоткривених побачаја. Правило је, дасе кодубистава и провала извршиоци проналазе и кажњавају, док је код побачаја баш обратно, нарочито код побачаја за прво време зачећа. За слободно вршење побачаја много говоре здравствени обзири према мајци. Уосталом по модерним кривичним законицима европским дозвола побацивања у оваковим случајевима махом следи из стања нужде. Нико и не може тражити од мајке да жртвује себе као једну израђену егзистенцију да би спасила плод као једну неизвесну, а свакако неизрађену егзистенцију. Социјални разлози, нарочито сиромаштво родитеља, такођер аподиктички говоре за слободу побачаја. Ако постоји оправдана бојазан, да родитељи неће моћи издржавати већи број деце, онда им треба пружити могућност и дозволити им, да не пређу границе рађања. У таковим дакле случајевима треба увести неку релацију између финансијалног стања родитеља и броја деце, а преко тога броја дозволити им слободно вршење побачаја. Најзад разлози еугенетички. Код родитеља који болују од тешких болести и где постоји оправдана бојазан да ће им деца бити дегенерици треба дозволити вршење побачаја у неограниченој мери, па шта више и силити родитеље на то. При свему томе обратити пажњу и на здравље мајчино, да оно од вршења побачаја не би трпило већу штету, а у исто време ограничити принципијелно вршење побачаја на 3-4 недеље од зачећа. Ванбрачним мајкама, а евентуално и удатим женама, које су зачеле с другим човеком, а не са својим мужем, дозволити вршење побачаја у неограниченој мери под извесним условима: да побачзј врши лекар у болници и 3-4 недеље од зачећа, оперативним путем. Коначно у решавању овога проблема поклањати већу пажњу и мишљењима жена, јер су оне ипак овде у већој мери заинтересоваие од мушкараца, па би се можда тако једино и дошло до некога правилнога и по цело друштво најбољег решења овога проблема.