Бранич

424

,Б Р А Н И Ч"

се у великој већини ради о незаконитој деци односно зачећу. Та деца редовно постају антисоцијални елементи, од којих држава пре има штете него користи. Очито је дакле, да би са социјалнога гледишта било куд и камо боље да се такови типови уопште не рађају, јер су они махом негативна страна нашега друштва. Др. Метод Доленцу свом чланку „Проблем кривично правне заштите плода утробе" (Архив, XXV, 1924-, стр. 241 и д.) износи неке интересантне разлоге против дозволе вршења побачаја. Тако упозорава, да на целоме свету нема живога бића осим човека,. које би природни плод обљубљења побацивало. Али нама изгледа да овде не може бити ни говора о успоређивању човека са осталим живим бићима. Што остала жива бића не побацују свој плод разлог је у томе, што се у то и не разумију. Осим тога код људи постоје и други важни разлози за побацивак>е, којих код осталих живих бића нема. Тако н. пр. животиње не познају ни грађански ни црквени брак, па следствено томе ни закониту и незакониту децу, а код људи је тај разлог за вршење побачаја најчешћи. Ни други разлог Доленцов, да ће нашем народу, којије претежно аграрни, начелна дозвола побачаја остати неразумљива, не изгледа нам довољно оправданим. Сељак цени децу као своју будућу радну снагу. Уколико му је та радна снага потребна он ће и сам настојати да му жена не побацује, а мало има наде да ће то жена против његове воље чинити. Несмемо заборавити да је жена увек жена и да у себи носи скривену жељу да буде мајка. На селу се деца мање побацују из обести, а више из стварне нужде. А уколико се село поквари нема тога закона, који ћеуспети. да запречи вршење побачаја. Питање популације мораће се решавати на неки други начин, који ће дати позитивније резултате. Много пада у очи, да законска забрана побачаја у правилу погађа сиромашне слојеве, дакле пада тамо, где је најмање потребна, док богати слојеви редовно успевају да врше побачаје некажњиво. Ако игде овде би се могло рећи оно, што Мерешковски у роману „Ускрсли богови" каже: закон је паучина, мува заглави, а паук се безбрижно креће по њој. Доленц каже даље: „Држим да о објекту правнога добра нема двојбе-плод утробе је конципирани човек, „већ човек", а као такав мора бити заштићен баш онако као и сваки други човек. Ако је заштићен на смрт болестан, или луд човек и ћогпћПе сНс1и и на смрт осуђен човек, нема разумног разлога да би одрицали казненоправну заштиту конципираном човеку." Рећи да је конципирани човек „већ човек" тврђење је, које ничим није доказано. Ту су побркане правне фикције и потребе истих са фактичним, природним стањем ствари. Нама изгледа чак обратно, да је конципирани човек још веома далекоод тога, да би се могао назвати „већ човеком". А заштита лудака, на смрт болесног и на смрт осуђенога сасма је разумљива. Мало би чудно било када би на смрт осуђенога могао убити свако који га први стигне, а поготово би то вредило за на смрт болеснога човека. Једино би могли доћи у обзир можда на смрт болесни, којима би се евентуално могло изићи усусрет, да их уз њихов