Бранич

434

„Б Р А Н И Ч*

обезбеду њеног потраживања остао и даље у важности и после отварања стечаја над имовином дужника М, В. с обзиром и на § 11. од III у веги § 47. стеч. зак." Касациони суд у својој општој седници од 22.-VI.-1935. г. Рев. Бр. 607/2усвојио је примедбе свога оделења а ове противразлоге одбацио.

Усвајајући наведене примедбе свога II већа Општа седница Касационог суда стала је на гледиште, да се разлучно право тужене стране у овоме спору, као повериоца, има ценити с обзиром на §§ 381. и 469. старог грађанског судског поступка. Налазимо да овде не може доћи до примене §469. поменутог Закона, јер је у њему реч о попису ради извршења судске пресуде или решења и њнме се одређује ранг залози, стеченој таквим попксом, док је овде у питању заложни поверилац по забрани, т. ј. поверилац, који је за обезбеђење своје тражбине тражио код суда забрану на дужникову покретност и суд исту одобрио али извршна власт по томе решењу о забрани није извршила попис дужникове имовине. Да ли је такав поверилац и од кога момента стекао разлучно ираво на имовини дужниковој с обзиром на § 11. Стец. зак., по коме „разлучна права, стечена тек извршењем ради намирења или обезбеђења у времену последњих шесдесет дана пре отварања стечаја, изузев... престају важити услед отварања стечаја"? Не можемо се сложити са гледиштем Апелациоиог суда у његовим противразлозима, по коме код тражења обезбеђења „имање дужниково постаје опредељено доношењем саме одлуке о одобреном обезбеђењу, без обзира на то, што понис имања, као један административни акт, није и формално извршеи". Доношењем судске одлуке, којом се одобрава тражена забрана, поверилац стиче само правни основ (Ши1иа) из § ЗС6. грађ. Зак. за стицање залоге али не и саму залогу. Да би стекао и саму залогу нужно је, да извршна власт по тоЈ судској одлуци иззрши попис дужникове покретности, на коју је одобрена забрана. Тс се види из § 307. грађ. Зак., по коме је покретна ствар у залози „кад је управо предана већ", т. ј. кад је предана у руке повериоцу, односно у његову државину. Наравно, да овде не може бити говора о правој државини, већ о детенцији, пошто поверилац заложену ствар не држи као своју, већ у туђе име, у име дужниково, као сопственика ствари. Код забране, као принудне залоге, предаја заложене ствари врши се пописом од стране извршне власти и предајом исте одређеном стараоцу. Тек од тога момента је дужникова имовина, на коју је тражена забрана, конкретизирана, индивидуално одређена. Тек сада може доћи до примене § 381. грађ. суд. пост. по коме, право залоге на имање дужниково, поверилац има, ако парницу добије, од оног дана, кога је захтевано обезбеђење. Пописом се, дакле стиче залога а само право залоге добија повратно дејство, т. ј, од дана тражења забране код суда. Све до извршења пописа поверилац, и ако је од суда добио одлуку, којом се одобрава забрана на покретност дужникову, остаје хирограферни. Често пута ће се десити, да извршна власт не извршн попис по забрани ни до дана отварања стечаја над имовином дужниковом, те поверилац остане без залоге, као што је у овом конкретном случају, који је био предмет расправе у Општој седници Касационог суда, Њему у том случају остаје једино регрес према одговорном извршном органу, ако је овај намерно или из небрежења пропустио да изврши попкс али свој положај у односу према осталим стечајним повериоцима не може побољшати, јер ће се сматрати као прост хирограферни поверилац. Нема местаа прамени § 477. грађ. зак. у погледу законског дела наслеђа код уговора о наслеђу, где се наследник обавезује на извесну накнаду за примљено наслеђе. (Одлука опште седнице Касационог суда од 22. јуна 1935. г. Рев. бр. 270/2). Тужиља Рада навела је, да је уговором, закљученим између њеног оца пок. Ђорђа с једне и тужених Саве и Јелене с друге стране окрњен њен закони део наслеђа, јер је њен отац, пок. Ђорђе тим уговором после своје смрти све своје имање оставио у наслеђе уговорачима Сави и Јелени, као несродницима. Она пак, као рођена кћи Ђорђева није добила ништа у наслеђе. Зато тужи Саву и Јелену и моли суд да пресуди, да поменути уговор нема важности, у колико се њиме крњи њен закони део наслеђа т. ј. до половине целокупног имања пок. Ђорђа. Тужени су оспорили тужбено тражење са разлога, што је пок. Ђорђе своје имање оставио њима као накнаду за труд и рад према