Бранич

406

„Б Р А Н И Ч"

допуштено и кажњиво оглашује. Тада се тек изречена казна приказује као неизбежна и према томе као оправдана. С обзиром на горе речено схватање начело пи11ит сптеп: зте 1е§е стекло је значај „једнога међународно признатог саставног дела наше кривично-правне свести". Али у последње време, као што смо већ напоменули, показује се не само тенденција да се његов значај умањи него се у Немачкој оно директно и укида. Међу тим значај начела пи11ит сптеп зте 1е§е велика је с погледом на интерес појединца, државе и међународне заједнице. Због тога вреди то поново истаћи, јер су млади нараштаји у тежњи за новачењима готови да то забораве и да и њега жртвују. IV Ово начело ујемчава слободу грађанина , штитећи га од самовоље судијске. С обзиром на ово начело сваки грађанин зна или је у могућности да сазна које су радње законом забрањеке па према томе и које су допуштене. Тада нема никаквог изненађења у овом погледу, а то је врло значајно у времену кад је, због огромне множине закона и уредаба са законском снагом, чак и школованом правнику тешко да се упозна са њима те би била општа неправда да грађанин одговара и за таква дела, о којима није у закону казано да су забрањена. Основно право човеково, грађанска слобода, било би одиста илузорно кад би се напустило начело да се само законом може установити злочино дело и казна за њ. Нико не би био сигуран да неће одговарати за једну радњу коју сматрамо допуштеном, јер је закон није забрањивао кад је учињена. Али и за државу има начело пиПшп сптеп зте 1е§е великв значај. Одавно је већ напуштена апсолутистичка теорија о свемоћи државе, једна теорија која је вредела још дубоко у 18 столећу и по којој је заштита државних интереса значила све а слобода грађанина ништа. Она је морала уступити место идеји просвећенога доба о аутономији индивидуе и до у последње доба могло се веровати да је она бесповратно ишчезла и да се не треба бојати њенога повраћаја. Под утицајем американских ифранцуских декларација извршило се демократизирање јавнога права. На супрот држави истављена је индивидуа, замишљена као субјекат урођених, неразрушивих права, и суверенитет владаочев морао је уступити место народном суверенитету. Индивидуа се не сме више сматрати као средство за постигнуће државних циљева и не сме више бити жртвована јавном интересу. Можда се данас ово схватање овде онде опет сматра као застарело, али и поред тога оно живи још у општем народном уверењу и осећању а такође га брани и црква као једну од основних идеја хришћанске науке. Према овом схватању дакле сматра државна правна политика као један од својих најважнијих задатака да приватном човеку остави и осигура што је могуће већу слободу кретања и да му улије уверење о правној сигурности, о правној једнакости и о сталности кривичног правосуђа. И то зато што такво уверење представља нужни психолошки услов једнога уређенога јавнога живота и нужну основу за једну правну државу и поштовање државнога ауторитета. Начело пи11ит сптеп зте 1е§е