Бранич

ГОВОР ПРЕСТАВНИКА АДВОКАТСКЕ КОМОРЕ

497

вршено проста и разумљива, свакодневна и увек иста. То је у ствари оно опште уверење стечено на основу искуства, да у животу и у пракси ствари друкчије изгледају него у теорији и у замислима. Идеја и замисли једнога архитекте, планови и пројекти једиога инжињера могу се средствима технике рада и материјала извести у спољњем свету са апсолутном и математичком тачношћу. У савлађивању природе и искоришћавању њених снага, у техничком остваризању, организацији и материјализацији замисли и идеја моћ данашњег човека достигла је врхунац успеха и стварања. То је материјална култура где људски дух суверено располаже и влада над мртвом материјом. Али у области духовног и социјалног живота друштвене заједнице нема математичке ни аподиктичке истине. У тој области влада релативитет, ту нема аксиома већ вечитих теорема, које се могу решити на безброј разних начина. И баш у примењеном праву и правној пракси долази често до израза тај чести несклад између позитивних прописа изражених у закону и њиховог остварења у животу; или између правога смисла и духа законског наређења и његовог примењеног дејства; или између теоријских циљева појединих правних институција и фактичног дејства у њиховој промени. У тој атмосфери сукоба између позитивног права и живота троши се сва интелектуална снага правника практичара, ту се ломе његови напори испуњени коментарима, аналогијама и сталном тежњом да се доведе у склад воља законодавчева и било који догађај из свакидашњег живота, да се оствари правда и да се сломије отпор према правној примени. И док правно важење и примена позитивног закокодавства у крајњој анализи наилази на отпор према самој себи, која се отпорност садржи како у свести и савести носилаца правне примене, тако и у бићу онога према којој се она врши, дотле правна наука дубоком социјално-психолошком анализом изналази у тој отпорности клице колектизног друштвеног правног схватања и у њој назире и откриза вечите тежње друштвеног бића за правни прогрес и нову структуру организације друштвеног и правног живота. И док правна примена савлађујући отпор према самој себи рационалним саображавањем постојећег права стварности и животним потребама чини напор да се тај отпоо умањи, дотле правна наука путем својих формула и метода, теоријске аргументације и обављених анализа непосредно дејствује на то саображавање и ублажавање како у правној примени, тако и путем сугестија за измене и промене позитивног законодавства. У тој и таквој органској целини ових интелектуалних делатности налази свој израз потпуна хармонија правног важења и правне науке, а у пуној свести о узајамном дејству ових фактора и јасној престави о благотворном утицају њиховом на остваривању практичних циљеза права и правне науке налази се најлепше оправдање правнога важења позитивног законодавства и његове функције у остварењу боље будућности. Конгрес правника испуњава све услове за ову и овакву хармонију и у томе, по моме мишљењу, лежи његова главна карак-