Бранич

502

„Б Р А Н И Ч"

да заложену ствар врати сопственику, цене гавесност залогопримчеву. Како се, према горе изложеном, право залоге не може стећи узукапијом и поред савесности повериочеве, то овде могу доћи до примене прописи §§ 220 и 221 грађ. зак. Истина међу прописима грађанског законика, који говоре о залози, нема таквог наређења, јер § 314 истог зак. категорички наређује, да се ствар мора вратити њеном господару, али се горња законска наређења, која говоре о стицању својпне над ствари, прибављеном под изузетним околностима, имају аналогно применити и код залоге. Јер кад се својина, као веће стварно право, може прибавити у случајевима, побројаним у §§ 220 и 221 грађ. зак. онда је логично да се може добити и залога, т. ј. залогопри.мац који је гуђу ствар примио у залогу, а ни.је могао посумњати о поштењу залогодавца, био је дакле савестан, није дужан издати заложену ствар њеном господару, док год му се не плати оно, што је он за њу дао а то је дуг, за чију је сигурност залога дата. Има места вештачењу трговачких књига и ако је на изводц истих јавни бе. лежник ставио, да су уредно воћенс. Фирма М. Б. из Будимпеште тужила је фирму 0. за д.уг од купљене робе и за доказ тужбених навода поднела је извод из трговачких књига, оверен од стране јавног бележника, чији је потпис потврдио претседник Судбеног стола у Будимпешти. У оверп извода јавнн бележник је, поред осталог, ставио да је књига. тужилачке стране, зв. „књига текућег рачуна 1" вођена на законом прописани начин и снабдевена са свима законским условима. На рочишту тужена страна навела .је, да поднети навод нема вредности, јер се не види, да је дотична трговачка књига и потврђена од надлежне власти, да би по § 12 трг. зак. могла имати иолудоказну снагу. Зато .је тражила да се рочиште одложи и од тужилачке фирме да се изишту докази на основу чега .је уводила извесне суме у поменуту књигу. Окружни суд је нашао да нема места одлагању рочншта зат ), што се из подиетог овереног извода у преводу види, да је односна трговачка књига уредно вођена по законима земље тужилачке фирме, према чему исти извод има по §§ 12 и 13 трг. зак. полудоказну снагу. Зато је тужилачкој страни досудио допуну заклетву. Ову прес.уду одобрио је Апелацинн суд. Касациони суд приметбама свога II већа од 7-11-1935 г. Рев. Бр. 1*1 поништио је пресуду Апелационог суда са разлога: „Погрешио је Апелациони суд, што је одобрио пресуду окружног суда, нре него што је наредио вештачење књига тужилачке стране, кад је на рочишној белешци и у незадовољству тужена страна изјавнла да уредност вођења трговачких књига тужилачке стране не лризнаје." Аиелациони суд ни.је усвојио ове примедбе, већ је у писму своме од 8-Ш-1935 г. РБр. 1014 дао следеће противразлоге: Анелациони суд налази, да вештачењу књига тужилачке стране нема места, пошто је она доказ о уредности својих књига поднела уз т.ужбу. Овај доказ — извод оверио је јавни бележник, тврдећи, да је књига тужилачке стране, зв. „књига текућег рачуна 1" вођена на законом нрописати начин и снабдевена са свима законским условима. Како је овај потпис јавног бедежника потврдио и претсдник Кр. Судског Стола у Пешти а Министарство Иностраних дела у Београду потврдило верност превода, то Апелациони суд, доносећи своју пресуду, није ин могао посумњати у исправпост вођења трговачких књига тужилачке стране а још мање у оправданост захтева тужене стране у толико пре, што је поднети доказ јавна. исправа у смислу §§ 187 и 188 гр. с. п. а тужени њену истинитост није ничим утврдио. Какациони суд у својој општој седници усвојио је примедбе свога већа Одлука од 11-У1-1935 г. Рев. Бр, 181-2-35. Тих. Ивановић секретар Касационог суда у Београду.