Бранич

,Б Р А Н И Ч"

за рад и трошкове. Но сем тога Закон о адвокатима у свом § 31. статуирао је за адвоката право да парничне трошкове, који се досуђују странци од противне странке задржи до висине своје награде и трошкова у колико већ нису подмирени од странке. Ово је врло драгоцено право адвоката, које им омогућује да много сигурније, брже и лакше дођу до наплате своје награде и трошкова, само је штета што је исто непотпуно решено, као што ћемо напред видети, те не може да пружи оне користи, које би се иначе могле имати. § 31. Зак. о адвокатима дајући адвокату право да парничне трошкове досуђене његовој странци од противне странке задржи до висине своје награде и трошкова претпоставља, да је наплату ових трошкова адвокат већ извршио и да их већ има у својим рукама, јер иначе не би могао вршити то своје право задржавања. До ових пак трошкова ацвокат долази на тај начин што је прописом тач. 5. § 132. Гр. п. п. овлашћгн да прими досуђене трошкове од противне странке, да би их предао својој странци, којом приликом врши то своје право задржања, о коме говори цитирани § 31. Зак. о адвокатима. Ствар би према овоме била повољно решена по адвокате када би они увек примали досуђене трошкове од противне странке, али у томе и јесте сва незгода, што то није увек случај, јер и сама странка може мимо свога адвоката пуноважно примити досуђене парничне трошкове, у коме случају то право задржања трошкова од стране адвоката постаје илузорно. Ово у толико теже пада адвокатима, што они често пута заступају сиромашну странку за коју у напред знају да нема ништа и да им не може платити награду и трошкове, али рачунају да ће исте наплатити од противне странке, нарочито ако им ствар изгледа сигурнија. Међутим при оваквом стању ствари, како је то питање решено законом, и ако странка добије спор адвокат може не добити ни пребијене паре, пошто сама странка може благовремено пре адвоката наплатити и главницу и трошкове, а са своје стране не исплатити адвокату припадајућу му награду, коју иначе овај не може на други начин наплатити, будући да је странка, као што смо претпоставили, без имовине. Сем тога често обе странке споразумно изигравају адвоката на тај начин, што се после окончања парнице, нарочито ако су род, мимо адвоката поравњају у погледу трошкова и тиме изигравају наплату истих од стране адвоката. Из овога се јасно види да није довољно дати адвокатима само право да могу задржати парничне трошкове досуђене странци од противне странке до висине своје награде и трошкова, већ им треба омогућити и то да те трошкове у сваком случају имају они наплатити, или још боље речено, одузети странци право да може мимо адвоката наплатити парничне трошкове, у коме једино случају може имати користиправо задржања досуђених трошкова предвиђено у цитираном § 31. Зак. о адвокатима. На територији на којој је раније важило мађарско законо давство ова ствар изгледа другојачије. По § 18. ст. послед. увод' ног закона (зак. чл. 54. из год. 1912.) за грађански парнич, по" ступак (О спровођењу у живот зак. чл. 1. из год. 1912. о Грађ-