Бранич

ПРАВО ЗАДРЖАЊА ПАРНИЧНИХ ТРОШКОВА, итд.

парнич. пост.) странка која изгуби спор дужна је парнични трошак или трошак другог којег поступка (на пр. извршног), на који је осуђена у корист противне странке, ако је противника заступао адвокат, платити на руке адвоката и судови су изрицали у пресуди, да се парнични трошак има платити на руке заступника странке. На тај начин осуђена странка могла је противној странци исплатити само главно тражење, али не и парничне трошкове, већ је ове имала исплатити заступнику странке,. који је онда на тим трошковима могао вршити право задржања, односно наплатити се из истих на основу наведеног законског прописа. У једном познатом ми конкретном случају, овршеник је тужбом тражио укидзње оврхе доказујући писменом потврдом оврховодитеља, да је потраживање у целости исплаћено и да он од овршеника ништа више не потражује. Међутим извршење је водио заступник оврховодитеља за наплату парничних трошкова, Спроведеним доказним поступком установило се, да је овршеник исплатио оврховодитељу и главницу и парничне трошкове. Суд је тужбу овршеника одбио, пошто се из списа грађ. парнице' установило да су трошкови имали бити исплаћени на руке заступника, те овршеник није био овлашћен да овеисплати оврховодитељу. Призивни суд по призиву овршеника прихватио је предње становиште прв. суда и пресуду потврдио. Но и ако се према напред наведеном парнични трошковв досуђују на руке заступника то не значи да овај може за наплату тих трошкова водити у своје име извршење, као што је топракса, на територији на којој је важило односно мађарско законодавство, са свим погрешно протумачила и прихватила. Као што смо у почетку овог излагања видели у смислу § 143. Гр. п.. п. трошкови се не досуђују адвокату већ самој странци, а имају се само у смислу § 18. Зак. чл. 54. из год 1912. платити на руке адвоката —• заступника странке, из чега на несумњив начив произилази, да адвокат има извршење водити не у своје име већ у име своје странке, са којом се после мора обрачунати, одн. на досуђеним трошковима може вршити право задржавања о коме је напред било речи, разуме се у колико од странке није већизмирен у погледу награде и трошкова. Међутим после ступања на снагу новог Гр. п. п. предње наређење је престало да важи, јер га ни један од сада важећих закона, који регулишу ову материју, није задржао, нити што слично предвидео, ма да су судови, како нижи тако и виши без разлике, на територији на којој је ово наређење раније важило, и на даље задржали дотадању праксу и у својим пресудама и даље изричу, да се досуђени парнични трошкови имају исплатити на руке заступника, ма да за такво поступање немају ослонца у закону. Према томе потребно је да се у Закону о адвокатима или Гр. п. п. (прва солуција је боља) донесе потребна допуна у овом смислу. То захтевају, прво, оправдани интереси адвокатског реда^ да се адвокатима као заступницима странака омогући да до сво1их адвокатских трошкова и награде сигурније и пре дођу, а и