Бранич

ПРОБЛЕМ ЗАКОНСКЕ И ПРАВНЕ АНАЛОГИЈЕ

23-

Као и сви наши правни аутори који су додирнули или се бавили питањем тумачења, тако и ми стојимо на гледишту да празнине у закону постоје 2 ). Те су празнине двојаке: 1 Празнине које ароистичу ађ ШИо — од времена доношења закона. Законодавац није обухватио све односе који су постојали у моменту његовога рада. То долази отуда што ма како законодавац савршено радио, ипак не треба заборавити да је закон „израз једне технике, продукт једне нарочите вештине, законодавне вештине, и као такав он је само једна апроксимација онога што у ствари постоји, али никад права слика реалности. 3 ) Једна теорија пориче постојање оваквих празнина. По њој сви случајеви које законодавац није специално нормирао, долазе под опште норме. Те норме обухватају све те, детаљно не регулисане односе. Оне су управо њихова синтеза. Ово би се морало узети стога, што би — ако се прихвати супротно гледиште — изишло да има и вандруштвених односа, што се опет не би слзгало са карактером државне суверенссти која се одликује својом неограниченошћу и потпуношћу. Не регулишући извесне односе суверена власт не би била ни неограничена, ни потпуна, а то ће рећи, да те власти никако не би ни било. Јер код ње градације нема. Она постоји или не постоји. — Овом резоновању могле би се учинити неколике примедбе. У њему се потпуно идентификују појам друштво и појам држава. И ако је сасвим тачно да нема вандруттвених односа, сасвим је могуће да има односа вандржавних за које законодавац сматра да не могу да се решавају правним средствима од стране државе, већ их је оставио моралном, религијском и другом социалном нормирању. Таква солуција пак, да има односа „вандржавних" не би се нужно косила са појмом су. верености. Могло би се, наиме тврдити, да законодавац не регулишући све манифестације друштвеног живота, виртуелно или изрично, изражава ч своу_); вољу. Он се није дакле, одрекао своје суверености, већ само изјавио да сматра да је целисходније оставити извесне односе другим социалним заједницама. Он је, додуше, могао и друкчије поступити. Али он, и ако је могао није хтео то учинити. Међутим, ваља нагласити, да се у новије време,. са разлогом, све више појам суверености престаје сматрати као апсолутни појам. И у унутрашњем и спољном праву тај се појам безусловно ограничава. У спољном, јер чим постоје два сауговорача, сигурно је да воља ниједнога неће бити у потпуности изражена. Оба морају правити концесије један другоме, дакле ограничавати своју вољу. У унутрашњем, јер је признато да законо-

2 ) О томе као и о дефиницији празнина видети чланак нашег уваженог г. професора Др. Ђорђа Тасића у Архиву од марта 1934 г.: Има ли празннна у праву и законима? Видети и Увод у правне науке од истог писца. Исто тако неопходно је за сваког правника прочитати савршене расправе поштованог г. професора Перића; Школе у праву (издање Ж. Лукића) и Један поглед на еволуционистичку правну школу — Глас Српске краљевске академије наука бр. 74 год. 1907. — Видети и Грађанско право (књига прва) од Др. Чеде Марковића; исто од Л. Марковића; Н. Перића; А. Ђорђевића. 3 ) Ж. Спасојевић: О јуриспруденцији Архив за 1912 год. нарочито његову 1-'апа1о81е е! Пп1егрге4а4Јоп] која свакако значи датум у нашој књижевности,.